Felini je bio majstor da prica male price velikim recima. Odrastajuci u malogradjanskoj sredini, pritisnut strogim obrazovanjem i provincijskim duhom, pun impresija i uspomena odlazi u carobni vecni grad, koji ce obeleziti celu njegovu karijeru: Rim.
Ubrzo ce doci u kontakt sa filmskim svetom i, 1950. godine pocinje sa svojim intimnim dnevnikom na filmskom platnu.
Prvi njegovi fimovi (Luci del varietà, Lo sceicco bianco, La Strada, Le notti di Cabiria) vec su odraz njegove maste, puni zanimljivih likova koji prakticno zive na ulicama: putujuci artisti, cirkuzanti, kurve…. Njihov ambijent je sumorna i zaostala italijanska provincija ili okrutni Rim marginalaca i gubitnika.
Ono sto on nudi u svojim delima je vizija sveta jednog vecnog decaka, koji je umeo da ostari i ciji su filmovi starili s njim. Oni odisu svezinom usamljenih crno-belih zora, obavijeni su prohladnom izmaglicom romanjolskih noci i nostalgijom za mladoscu, koji svi mi osecamo i zato su nam ovi filmovi tako bliski. Ima ljubitelja filma koji ne vole Fellinija, i obicno su to ljudi koji ne vole da misle i ne vole da se osame u tuzi i melanholiji. Likovi u njegovim pricama su uvek mali, nekako marginalni i svakidasnji. U njihovim ocima svet je jedno veliko cudo: u decackim ocima to su preterane i iskarikirane dimenzije zrelih zena koje ispunjavaju njihove mladalacke fantazije (autenticna reziserova secanja i mastanja iz mladosti koja promicu kroz celo njegovo delo).
U ocima zrelih muskaraca to su obicno zene koje umeju da ih vrate u zivot, podatne i smele. Ko jos nije sanjario o Aniti Ekberg u fontani?
U ocima zene, muskarac je onaj od koga ona ocekuje i nada se da ce da je voli i ta je nada vodi u beznadje ili smrt.
Mladost u ovim filmovima je uvek stavljena na probu i uvek zavrsava u osrednjosti i depresiji, izdana i ranjena. Fellini nam govori o sebi, njegova muska strana je prekrasni Mastroianni, a njegova zenska strana je sve ono sto nam je on dao. Fellini ume da daje, i da se daje.
Sta nam je dao Fellini: nekoliko definicija koje su ostale da zive posle njegovih filmova njihov zaseban i neosporivo samostalan zivot. Darovao je “Dolce vita” izraz koji je zaziveo i predstavlja sliku jedne epohe, gde se prave vrednosti jedva naziru u guzvi i saplitanju u ispraznosti i preteranim uzicima posleratnog preporoda. Paparazzo je njegov.
Felice Quinto,
Covek koji je bio inspiracija za film “La dolce vita”, Federika Felinija, umro je u 80-toj godini na svom izolovanom imanju u Virdziniji, gotovo potpuno zaboravljen, mada je lik baziran na njegovoj profesiji tajnog fotografisanja poznatih i slavnih, Paparazzo, usao u svetske recnike pod tim imenom. Felice se preselio u Ameriku tri godine nakon sto je izasao slavni film, otisao je za ljubavlju, ozenivsi Geraldine del Giorno, koja je predavala u jednom americkom koledzu. Radio je kao fotoreporter za Associated Press, a njegov prvi foto angazman u Americi bila je sahrana J.F. Kenedija. Sedamdesetih godina, Felice je ipak odlucio da se vrati fotografisanju poznatih. Bio je licni fotograf Elizabete Tejlor, a ovekovecio je i Lajzu Mineli, Dastina Hofmana, Majkla Dzeksona, Kristinu Onazis, Bruk Silds, Dodija Al Fajeda, Anitu Ekberg (od koje je dobio i kolenom u prvu cakru), Iv Sen Lorana i druge.
Felini je upoznao Quinta na ulicama Rima, gde je jurcao na svom motorinu i lovio poznata lica. Ponudio mu je glavnu ulogu u filmu o njemu, ali je Felice odbio i prihvatio samo jednu malu epizodu. Rekao je da mu se vise isplati njegov posao od uloge u filmu.
U vreme kad je umro, fotoaparat je vec desetak godina bio okacen o klin, a Felice uzivao u penziji u svom povucenom domu u Rokvilu, Virdzinija. Bio je razocaran jer nije imao s kim, u tom okruzenju, ni da gleda filmove, niti da razgovara o bilocemu zanimljivom. Tako da ja pretpostavljam da je umro od dosade, a ne od upale pluca, kao sto se navodi.
Tu se medjutim, ne zavrsava Fellinijev doprinos univerzalnom recniku:
“Felinijevska zena” je meka, obla, pozudna i darezljiva. San svih mladica. “Felinijevska” atmosfera skoro opipljiva u njegovim filmova, koja im daje nepogresiv pecat. Nikad necemo neki tudji film zameniti za njegov. Nema tu atmosferu nijedan drugi reziser. “Amarcord”, rec koja na romanjolskom dijalektu znaci jednostavno “secam se” nadvisila je svoje poreklo i ovekovecila se sama u sopstvenom znacenju, postala je sinonim za nostalgiju, za ozivljena secanja, za ono “sto smo nekad bili”. I Vitelloni, naslov filma zaziveo je kao izraz za razmazene mamine sinove koji ne znaju sta bi sa zivotom.
---
La Dolce vita ili sve je uvek tacno onako kako izgleda
(Fellinijevi zenski arhetipovi: Ljubavnica, Supruga, San, Andjeo)
Postoji jedan period u zivotu, jedan odredjeni momenat, nakon kojeg nista vise nije isto. To je trenutak kada jednom zauvek izgubimo nevinost. Onu dusevnu. Dok ona u dusi postoji, ceo svet u svojoj grandioznosti, u svojoj carobnoj i nejasno naslucenoj, neopipljivoj lepoti, ima moc da na nas utice i da nas menja. Kada te nevinosti nestane, menjamo se sami, na nas deluju nasa sopstvena lutanja, pitanja i spoticanja. Marcello, u magnovenju, u trenutku suspenzije, viseci izmedju neba i zemlje zajedno sa Hristom zastitnikom, u istinskoj koliziji izmedju urodjenog religioznog osecanja i hipnoticke moci klerikarne farse koja, kroz ceo film, koristi taj prirodni osecaj za manipulaciju dusama, bira laksi i prijatniji put, koketirajuci sa lezerno obucenim gradskim damicama koje, u cudu, pitaju… kuda taj Hrist ide.
Marcello je tipican felinijevski lik. Osoba puna raznovrsnih kvaliteta, koja, srecuci se sa iskusenjima, nikada nije u stanju da nadje pravi put, jer joj nedostaje ona mladalacka iskrenost, odnosno, nevinost duse, koju povremeno sretne, u drugim osobama, prepozna, i odbije. On ostavlja zenu, koja ga, navodno, voli, ali cija je ljubav posesivna i jednosmerna, sto je, uostalom, vrlo cesta pojava u zivotu, i moze se primetiti u jos nekim dubokoumnim ostvarenjima(na primer u “Zimsko svetlo Ingmara Bergmana). Ta zena ga ludo voli, a da se nikad ni u jednom trenutku ne zapita ko je on i sta mu treba u zivotu.
If you love someone, set him free. Peva Sting, i ja se slazem s njim. Da je ona bila samo malo pametnija, mogla je da spasi Marcella.
Ko je gledao “La dolce vita” zna, koliko puta je Marcellu pruzena prilika da ispravi svoju vrludavu putanju, koliko je svaki put bio nadomak spasenja, i koliko je puta, njegova dusevna impotencija prevladala njegovu volju. Svaka zora koja je tih dana svanula u misterioznom i opojno ocaravajucem Rimu bila je simbol jos jednog izgubljenog puta. Poslednje jutro, razuzdana gominala blaziranih plemica i raza, simbol zivotne energije i cistote koja im umire pred ocima, a da oni nehajno nastavljaju dalje, odbijajuci svesno i nesvesno, svaki poziv u povratak u blagodet dusevnog mira. I devojcica, andjeo na zemlji, sublimacija lepog i nevinog, nema, jer se u vise duhovne sfere ne moze uci uz galamu, posmatra Marcella kako odlazi, s osmehom na licu, jer ona ZNA da ce je on opet potraziti. Svaki covek koji luta nespokojan, a koji nije ogrezao u dusevnu pokvarenost i cinizam, pre ili kasnije pokusace da se vrati u to doba nevinosti (neuspesno, naravno, ali ono sto je bitno je traganje).
La dolce vita je film koji obiluje likovima, i sve sto pokusavam da kazem o njemu zapravo su samo nepovezani fragmenti mojih razmisljanja, koja opet, variraju od mog licnog trenutnog raspolozenja, ali osecam se slobodnom da kazem, napisem, pomislim o tom filmu bilo sta, i da osecam da sam u pravu. Kolekcija likova je sarolika i brojna, a drama svakog od njih po jedna lekcija iz savesti, upecatljiva fotografija nesto sto je zauvek obelezilo jednu filmsku epohu, a kompletan film mozda i upropastio generacije, koje su, omamljene fascinantnim svetom glamura i dokolice, pozelele da od “Slatkog zivota” naprave sopstveni moto, ne videci, medjutim, kroz brojne felinijevske superfine velove, tragicnu gorcinu izgubljenih dusa. Anti-zen. Film koji je u stanju da gledaoca ostavi nemim, naizgled svojom neosporivom lepotom, apsolutno savrsenom glumom, rezijom, muzikom… samo naizgled... ono sto zapravo cini da zanemimo pred ovim cudom od filma je njegova recitost, slojevitost, kompleksnost i snaga, tako jednostavno, graciozno i sa stilom osmisljena da podseca na 7 dana stvaranja sveta.
Da bi se uopste pricalo o jednom ovako kompleksnom i slojevitom filmu, treba odabrati odredjenu temu, jedan aspekt, pa cak i tako, mnoge stvari koje oko u trenutku zabelezi, prosto je nemoguce izneti na papir, pretociti u reci i uvek ce nesto biti preskoceno, zapostavljeno ili prosto zaobidjeno jer drugacije ne moze. Moze se pricati o estetici filma, standardno o glumi, reziji, sceni, muzici, moze o poruci, moze se ispostovati hronologija filma, i opisati ovaj svojevrstan omnibus do detalja, mozemo se diviti raskosnim oblinama Anite Ekberg i rezonovati o esencijalnoj zivotnoj energiji koju ona ispoljava, suprotstaviti vizuelno zadovoljstvo koje budi legendarna scena u Fontani di Trevi osecaju teskobe koji sledi neposredno nakon nje.
Otvorenost naracije je smeo poduhvat. Ovaj film nije ogranicen na jednu pricu, kao sto je obicno slucaj, iako imamo jedan glavni lik, (nas sludjeni novinar Marcello), naracija se siri neprekidno, u skladu s ljudima i dogadjajima oko Marcella i stvara neku vrstu mozaika, koji mozemo da posmatramo u celosti, ali i samo u detalje i da uvek imamo o cemu da razmislimo.
Fellini ceo zivot snima jedan te isti film, film o svom zivotu, film o filmu, film na filmu, film u filmu. O protagonistima, tvorcima, žrtvama, herojima svog zanata. O mesavini stvarnosti i iluzije, koja je ogledalo samog zivota. Poezija jednog sredstva izrazavanja, umetnost u nebrojenim dimenzijama. Film kao droga, kao strast, kao ljubav, kao opsesija, kao smisao, kao igra, kao putovanje, kao razlicitost, kao san.
8½ je nadrealni monolog o detinjstvu, o umetnosti, u dusevnim strepnjama, nostalgiji i uspomenama, od rodnog do vecnog grada, jedna sanjalacka ispovest, retoricki osvrt na vlastiti zivot i snove.
Nakon filmova iz pedesetih, njihove naivne atmosfere pune pustih ruralnih pejzaza i tim zivopisnijih likova, nakon intimnih ispovesti prezasicenih sezdesetih, Fellini se odmice od prethodnog stila ka sve vise grotesknom i fetisistickom nacinu otelotvorenja svih svojih fantazija, pa njegove filmove preplavljuju luksuzne i porocne strukture nakicenih enterijera i nametljivih zenskih figura. Filmovi i dalje obiluju poeticnim i teatralnim figurama, inspirisanim likovima iz resiserovih secanja. Otuda, “Amarcord”… secanje na decastvo i jedan nostalgicni omaz svima koji su ostavili na njemu pecat. Pre i vise od svega… cuvene felinijevske zene, Volpina, Gradisca, neodredjena zena iz snova za kojom cezne poluludi ujak Teo… metafora ogromne ljudske potrebe za zastitom, neznoscu i ljubavlju, s jedne, i karnalnih strasti, s druge strane.
Revija izdanih, propalih, frustriranih, usamljenih i tuznih, crnohumorna hronika jedne mladosti.
Nakon nje, reziser ce da se otisne jos dublje u metaforu, opsednut rovarenjem po egzistencijalnim ranama, napravice sugestivan i visoko artificijalizovan film “Casanova”, koji zbog svog kaligrafskog poigravanja sa scenom nije mnogo omiljen, medjutim, mislim da je izuzetno vredan (na stranu impresivan Donald Sutherland)
i da je zapravo veliki i poznati literarni ljubavnik uspeo da se obuce u autobiografske haljine samog Fellinija koji je kroz njega uspeo da izrazi svesnost svojh frustracija, da je neka vrsta felinijevske erotske samosahrane, tema kojoj ce se na kraju vratiti nakon sedam godina (opet biblijski broj!) u svom fetish-filmu
“Grad zena” (La città delle donne). Ovaj film je erotska raprezentacija Danteovog pakla i vrtlozi kroz koje prolazi Marcello u potrazi za idealnom zenom su vaginalne tajanstvene pecine, dok je Dante po svojim paklenim krugovima tragao za Bogom. Sve dolazi na svoje, i Fellini, mudar i svestan sebe, ne stidi se da prizna nama, svojoj publici, svoju ocajnicku potrebu za majcinom utrobom, cinicno se smejuljeci.
Zivopisnost i nepredvidivost njegovih filmova, velike, a nepriznate istine, san i java jednako vazni za opstanak, nesavrsenost ljudska, ljubav, i bol, raskid sa hriscanstvom iako duboko religiozan, seksualne fantazije i opsednutost Zenom, sve su to mali segmenti ovog velikog alhemicara ljudske duse, koji je napravio uspesan spoj koji omadjijava gledaoce vec vise od pola veka nesmanjenom snagom. Carobnjak.
Kaliopa
Zgusnut film prepun različitih tokova od kojih se neki dotiču kao životi Sol (Esperanza Pedreno) i Edua (Luis Tosar). Sol je domaćica u krizi, Edu dugogodišnji ulični svirač, njena stara simpatija. Sol otpočinje dan doručkom šampiona. Luca (Xose Barato) i Nuria (Cristina Brondo) imaju doručak posle naizgled samo jednonoćne avanture.
