Film o dubini i snazi dve ljubavi, usamljenosti,
odrastanju. Prizori svakodnevnog života koji ostaju i podstiču razmišljanje. Da
li se može naći uteha u ružnoj prošlosti i zagrejati srce sleđeno u bogatoj
tuđini? Ljubav je đavo koji se ne da isterati. Manastir u nastajanju, utočište
za žene kojima zaista treba otac koji brine za njih. Prizori iz ranijeg života.
Smrt kao olakšanje i nova golgota za žive.
Film Iza brega je primer istancane nenametljive
kritike drustva kroz složeni višeslojni scenario koji nas na kraju ostavlja
zatrpanim prljavštvinom ovog sveta i jasno izgovorenim pitanjem: Ko je
odgovoran za sve ovo?
Cristian Mungiu nije odgovornost svalio samo na
rumunsku crkvu i neuke vernike kako bi se iz nevešto sročenih prikaza olako
dalo zakljućiti. On nas vise upućuje na slabosti rumunskog društva dajući nam
uvid u iste kroz sudbinu Aline (Cristina Flutur) u potrazi za stabilnošću i
ozdravljenjem. Mungiu majstorski povremeno prebacuje fokus radnje sa manastira
na društvo. Tu je iznijansiran opis
postupaka lekara pre i posle tragedije raskrinkavajući dvolicno ponašanje
lekarske kaste.
Odbačena jednom iz sistema sirotišta i hraniteljske porodice
ona to isto doživljava i od lekara koji je
vraćaju u manastir gde se njena
nestabilnost ispoljila. Voichica (Cosmina Stratan), njena nada zbog
koje je
došla nazad u Rumuniju, je nesumnjivo voli, ali sad na drugi način ili barem
ima nekog kog
ne može da ostavi i da ode sa njom u Nemacku. Voichica se pri
tome na trenutke lomi, scena traženja pasoša je antologijska kad ona
najverovatnije odustaje od svega. To je kod nas nadam se odavno iskorenjeno,
ali eto nije bar u tom delu EU.
Film je i o večnoj borbi pojedinca i društva, grupe
u kojoj najšesce gubi jedinka. Alina je imala prilike i hrabrosti da se suoči
sa svetom, ali ta joj iskustva ne pomažu u sukobu sa zbijenom grupom žena u
manastiru i sa njenim glavnim suparnikom. U ovoj neravnopravnoj borbi prikaz da
je njoj gubitak života manje zlo od gubitka ljubavi je odrađen na tako nepatetičan
način.
Voichica i Alina odrasle su zajedno u sirotištu.
Posle razdvajanja prva je odabrala da postane posvećena monahinja, a druga je
posle boravka u hraniteljskoj porodici otišla na rad u Nemačku. Odatle se vraća
u pokušaju da Voichicu odvede sa sobom. Svaka zajednička scena nam daje
izuzetnu toplinu njihovog odnosa ma koliko to za Alinu gladnu svake ljubavi
nije dovoljno.
Pored odnosa njih dve u izmenjenim okolnostima
prikazana nam je slepa odanost svešteniku male grupe žena kojoj je manastir
poslednje utočiste uprkos problemima sa crkvenim establismentom. Za razliku od
nekih drugih filmskih priča o manastirima ove žene su slobodne. Slobodne su kao
i mladi prerasli za sirotište, koji međutim nemaju kud da odu. Prihvatanje da
se postane monahinja nema mnogo veze sa verom, često
je samo nužda u filmu,
nemogućnost da se vodi život u senci muževa i da se pronađe neki drugi modus
vivendi. Najviše se boje unošenja nereda u njihov svakodnevni život i
zajedničko obavljanje kućnih poslova, remećenja status quo-a koje im priredjuje
emocionalno nestabilna Alina. I ostali u društvu van manastirskog dvorišta se
identično ponašaju. Ona nikome više ne treba. Na kraju se oprašta od svih nas.
Da li posle ovog filma vidimo više i dalje?
No comments:
Post a Comment