u pratnji brinete (Bojana Novakovic) i plavuše (Adelaida Clamens) i razvozi ih dok pružaju iluzornu utehu svojim telesnim otvorima. Besmislene i besciljne priče devojki kao i njihovi životi i odnosi. Priča o povezanosti između ljudi i odsustvu iste uprkos telesnoj prisutnosti. Upoznate ih i srodite se odmah sa njima iako nikako ne želite da živite njihovu priču, njihove živote A možda ga vec živite.
Oni ne trče izgubljenu trku stalno zaposlenih, samo su izgubljeni uz čašu pića u sivoj zoni života. Saznajete kako su stigli tu i kako se osećaju. Priča nas hipnotiše i uvlači u njihovu besciljnu egzistenciju. Kamera kojom Keanu snima svoje pratilje neće nam otkriti mnogo njihove kože kao sto bi mnogi normalno poželeli, samo malo duše i pomešanog raspoloženja. Ovde nema očajanja iz Shame, sveta uspešnih. Naglasak je na tišini njihovog preživljavanja i potrebi da razumeju zašto su tu gde jesu i da u svemu tome dele toplinu slučajnog prijateljstva. Oni su usamljeni, razočarani, na putu u zrelost, na putu u veliko ništa. Spori ritam u kome se sve naizgled slučajne i nebitne slike života jednog dana sklapaju kao kockice i na kraju su na početku. Tako bi mogli iznova i iznova. Dokle?
Ovo bi mogao da bude važan film. Ja sam uživao u njemu. Priča bez priče koja vas uhvati i može vas držati dugo.
“You just get to a point where your disappointment in yourself becomes so much bigger than your parents’ disappointment in you.”
