Poslijepodne jednog fazana

Za ovaj izvrstan film Marijana Arhanića nemojte tražiti podatke na IMDBu, jedva da tamo išta postoji. Zanimljiv i intrigantan film. Autori su insistirali na obesti i otuđenosti mladih ljudi, na njihovoj ispraznosti egzistencije. Neki vide i latentnu homoseksualnost lika kog igra Rade Šerbedžija.


U izvrsnom pejzažu velike reke obrubljene šipražjem, s mnogo rukavaca, lokvi i ponekim peščanim nanosom srećemo se sa mladim parom (Jasna Mihalinec i Stipe Belobrk). Tu ih uočava mladi, pomalo ćaknuti ribar Milivoj (Igor Galo) i počne ih pratiti. Ostavlja svog oca, slepog ribara (Mato Ergović) na ivici reke. Njemu se u glavi budi misao da će iz prikrajka posmatrati njihove seksualne igrarije. Ne znam kako, ali i u gledaocima se budi nada da ćemo videti kako se... S istim ih ciljem počinje pratiti i grupa od tri mladića, pop-muzičara koji su se tu zatekli u svom VW kombiju, obesni Rade Šerbedžija, Mišo Kovač, Mile Rupčić s fotoaparatom. Tu se pojavljuje je i poslednji akter trkač rekreativac (Franjo Majetić), za koga nikada ne znate kada će se pojaviti. Igra počinje...

Ingrid vs Ingmar

Ingrid Bergman chats with Ingmar Bergman and his wife, Ingrid Bergman

Isti dan filmovi La paura i Hamnstad. I dalje stegnuta Švedska. . 

Hets

Hets

Dark, humane and dense...

Via Castellana Bandiera

Posle gledanja filma nećete želeti da znate za Siciliju, ali  sigurno ćete voleti ovaj film Emme Dante. Ko je uporniji da se ne pomakne, lezbejka Rosa ili stara Albanka Samira? Saznajte.

Home

Pretenciozni film Ursule Meier čiji smo mnogo bolji film Sister prikazali ranije. Uz sve poigravanje sa idejama potpuno besmisleno. Kacey Mottet Klein je vec tada bio pravo malo otkrovenje.

Was du nicht siehst

Čudno i nezaboravna psihodrama, neverovatno spori film zagonetne atmosfere, pritajeno uzbudljiv i uznemirujuće sugestivan. Prekrasna priroda Bretanje i odgovarajuća muzika i šumovi. Pritajena lepota obale i tajanstvenost šume koja okružuje kuću za odmor sa spoljnjim zidovima od stakla.

Priča prati Antona, mladića koji putuje u udaljeno osamljeno primorsko mesto sa majkom Luzia-om, njenim partnerom Paul-om i njegovim psom u iznajmljenu kuću pored obale. U dolasku sreće Davida i njegovu sestu Katju. Odmah biva fasciniran i uvučen u njihov svet potisnutog nasilja i seksualnosti. Odnos između brata i sestre je na granici incesta. David je sociopata sa nasilnim tendencijam i nastoji da Antona uvuče u to. Ponekad se čini se da zahvaljujući njima Anton ispoljava sve svoje negativne psihološke traume koje su potisnute. Saznajemo da je njegov distanciran odnos sa majkom takav i zbog samoubistva oce kome je bio izložen. Svakim danom je ogorčenost prema njoj sve veća. Zbunjujući vrtlog događaja koji se miran i sporo  odvija kao lenji letnji odmor uz more. Kinematografija je apsolutno predivna i čini da Bretanja daje posebno magičnu notu ovom na momente brutalnom filmu. Brat i sestra izgleda nam na  momente da samo žele manipulšu i kontrolišu neiskusnog i naivnog Antona u svojim surovim i čudnim igrama. Osetljiva Katja budi seksualnost kod Antona. Neprestana kulminacija napetosti između svih aktera imaće neobično i  mistično razrešenje.

Hotel Desire

Utopijska priča o mladoj majci i neverovatnom seksu na radnom mestu. Prepričavanje bi pokavarilo doživljaj, ali komentari su dobrodošli.

Hotel Desire Sergej Moya

Nostalghia

Ponovo.

Nostalghia Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский

Ceo film.

Iza Brda - După dealuri

Film o dubini i snazi dve ljubavi, usamljenosti, odrastanju. Prizori svakodnevnog života koji ostaju i podstiču razmišljanje. Da li se može naći uteha u ružnoj prošlosti i zagrejati srce sleđeno u bogatoj tuđini? Ljubav je đavo koji se ne da isterati. Manastir u nastajanju, utočište za žene kojima zaista treba otac koji brine za njih. Prizori iz ranijeg života. Smrt kao olakšanje i nova golgota za žive.

Film Iza brega je primer istancane nenametljive kritike drustva kroz složeni višeslojni scenario koji nas na kraju ostavlja zatrpanim prljavštvinom ovog sveta i jasno izgovorenim pitanjem: Ko je odgovoran za sve ovo?

Cristian Mungiu nije odgovornost svalio samo na rumunsku crkvu i neuke vernike kako bi se iz nevešto sročenih prikaza olako dalo zakljućiti. On nas vise upućuje na slabosti rumunskog društva dajući nam 

uvid u iste kroz sudbinu Aline (Cristina Flutur) u potrazi za stabilnošću i ozdravljenjem. Mungiu majstorski povremeno prebacuje fokus radnje sa manastira na društvo. Tu je iznijansiran opis postupaka lekara pre i posle tragedije raskrinkavajući dvolicno ponašanje lekarske kaste.

Odbačena jednom iz sistema sirotišta i hraniteljske porodice ona to isto doživljava i od lekara koji je 

vraćaju u manastir gde se njena nestabilnost ispoljila. Voichica (Cosmina Stratan), njena nada zbog 

koje je došla nazad u Rumuniju, je nesumnjivo voli, ali sad na drugi način ili barem ima nekog kog 

ne može da ostavi i da ode sa njom u Nemacku. Voichica se pri tome na trenutke lomi, scena traženja pasoša je antologijska kad ona najverovatnije odustaje od svega. To je kod nas nadam se odavno iskorenjeno, ali eto nije bar u tom delu EU.

Film je i o večnoj borbi pojedinca i društva, grupe u kojoj najšesce gubi jedinka. Alina je imala prilike i hrabrosti da se suoči sa svetom, ali ta joj iskustva ne pomažu u sukobu sa zbijenom grupom žena u manastiru i sa njenim glavnim suparnikom. U ovoj neravnopravnoj borbi prikaz da je njoj gubitak života manje zlo od gubitka ljubavi je odrađen na tako nepatetičan način.

Voichica i Alina odrasle su zajedno u sirotištu. Posle razdvajanja prva je odabrala da postane posvećena monahinja, a druga je posle boravka u hraniteljskoj porodici otišla na rad u Nemačku. Odatle se vraća u pokušaju da Voichicu odvede sa sobom. Svaka zajednička scena nam daje izuzetnu toplinu njihovog odnosa ma koliko to za Alinu gladnu svake ljubavi nije dovoljno.

Pored odnosa njih dve u izmenjenim okolnostima prikazana nam je slepa odanost svešteniku male grupe žena kojoj je manastir poslednje utočiste uprkos problemima sa crkvenim establismentom. Za razliku od nekih drugih filmskih priča o manastirima ove žene su slobodne. Slobodne su kao i mladi prerasli za sirotište, koji međutim nemaju kud da odu. Prihvatanje da se postane monahinja nema mnogo veze sa verom, često 

je samo nužda u filmu, nemogućnost da se vodi život u senci muževa i da se pronađe neki drugi modus vivendi. Najviše se boje unošenja nereda u njihov svakodnevni život i zajedničko obavljanje kućnih poslova, remećenja status quo-a koje im priredjuje emocionalno nestabilna Alina. I ostali u društvu van manastirskog dvorišta se identično ponašaju. Ona nikome više ne treba. Na kraju se oprašta od svih nas. Da li posle ovog filma vidimo više i dalje?

Nemačka, bleda majko

Mögen andere von ihrer Schande sprechen,
ich spreche von der meinen.

O Deutschland, bleiche Mutter!
Wie sitzest du besudelt
Unter den Völkertn.
Unter den Befleckten
Fällst du auf.

Von deinen Söhnen der ärmste
Liegt erschlagen.
Als sein Hunger groß war
Haben deine anderen Söhne
Die Hand gegen ihn erhoben.
Das ist ruchbar geworden.

mit ihren so erhobenen Händen
Erhoben gegn ihren Bruder
Gehen sie jetzt frech vor dir herum
Und lachen in dein Gesicht.
Das weiß man.

In deinem Hause
Wird laut gebrüllt, was Lüge ist.
Aber die Wahrheit
Muß schweigen.
Ist es so?

Warum preisen dich ringsum die Unterdrücker, aber
Die Unterdrückten beschuldigen dich?
Die Ausgebeuteten
Zeigen mit Fingern auf dich, aber
Die Ausbeuter loben das System
Das in deinem Hause ersonnen wurde!

Und dabei sehen dich alle
Den Zipfe deines Rockes verbergen, der blutig ist
Vom Blut deines
Besten Sohnes.

Hörend die Reden, die aus deinem Hause dringen, lacht man.
Aber wer dich sieht, der greift nach dem Messer
Wie beim Anblick einer Räuberin.
-------------

Neka svak govori o vlastitoj sramoti,

ja cu o svojoj.

O Nemačka, bleda majko!
Kako sediš zaprljana
među narodom.
Među ukaljanima

Ti padaš u oči.

Tvoj najsiromašniji sin
leži ubijen.
Pri najvećoj gladi
tvoji drugi sinovi
Podigoše ruku na njega.
To ga načini poznatim .

S podignutim rukama

Dignutim protiv rodjenog brata

Hoda sad oko tebe drsko

I smeje ti se u lice.

To se zna

U tvojoj kući urla laž,
a istina mora da ćuti. Je l’ tako?

Zašto te svuda hvale tlačitelji,
a potlačeni te okrivljuju?

Izrabljivani prstom na te pokazuju,
a izrabljivači hvale sistem
što je u tvojoj kući izmišljen.

A svi vide kako skrivaš skut svoje suknje,
krvav od krvi tvog najboljeg sina.

Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće
smeju se, ali ko te ugleda, maša se noža
kao da vidi provalnika.

O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo

ili kao užas.

Ovo je poezija Bertolda Brehta kojom počinje istoimeni film, čiji je naslov, kao i motiv, inspirisan ovim tragičnim stihovima. Intimna ispovest, kako je već jasno ne samo iz navedenih stihova, koje za film recituje Brehtova ćerka, već i iz priznanja rediteljke filma Helme Sanders – Brahms, da će biti reči o njenim roditeljima i njenom detinjstvu. Svako od nas je u životu obeležen epohom u kojoj je rođen, i koliko god da umemo da od svog života izvučemo ono najbolje, koliko god da umemo da želimo, da stremimo, trudimo se i ispunjavamo svoje želje i nadanja, ipak smo u velikoj meri ograničeni vremenom u mestom u kojem živimo. O pre- i posleratnoj Nemačkoj malo se priča iako se mnogo zna. Teško je priznati da je svetski bad-guy iz tog vremena i sam patio i lizao svoje rane u tišini i da je svaki pojedinac lično pogođen sudbinom svoje zemlje, pa bilo da je politički aktivan ili ne, ili da je na strani sistema ili protiv njega. Ovaj poetični film, kroz alegorije, sanjivo pripovedanje i meditativnu kontemplaciju stvarnosti, govori o dubokoj traumi nemačkog naroda, s jedne strane, dajući generalni istorijski okvir za pricu o čoveku i ženi, o majci i kceri, o pobedama i porazima ličnim i nacionalnim, o ženskoj prirodi i snazi kao i o muškoj volji za moć, ali iznad svega o tome kako rat uništava ljudsku prirodu i odnose.

Hans i Lena upoznaju se, zaljubljuju i stupaju u brak neposredno pred izbijanje svetskog rata. Oni su oboje mlada i snažna bića, puna volje, čedni i čisti, preplavljeni ljubavlju i nadom. Lena (Eva Mattes) je žena od malo reči i mnogo pozitivne energije. To se vidi od prvog kadra u filmu i takva ce biti skoro do kraja. Ono što je tako očigledno u njenom karakteru nije tako jasno kad se radi o Hansu. Vidimo mladića naivnog, veselog i površnog, mladića punog volje da se ostvari. On želi tu ženu. On je ubrzo i dobija. Tek da bi se od nje odmah nakon sklapanja braka rastao da bi bio poslat na front. Apolitičan i optimista, on če sa entuzijazmom krenuti na poziv svoje domovine. Ratne godine donose velike promene. Lena ce od Hansa tražiti dete da bi imala deo njega dok je on na frontu, a on ce, u međuvremenu, od veselog i osećajnog mladiča odrasti u šokiranog, pa uplašenog, pa razočaranog, pa otvrdlog , pa praznog i opustošenog čoveka. Taj ratni relikt će se vratiti kuci posle rata, poražen i duhovno, moralno i emotivno uništen. Upravo u vreme posleratne obnove, kad je zemlji i ženi potrebna snaga, ljubav, podrška i razmevanje, baš tada, kada se život nominativno vraća u normalnu kolotečinu, tek tada vidimo i razumemo šta je stvarna strahota rata u svojoj najdubljoj, nafilozofskijoj formi. Biti mrtav telom je mnogo manje tragično od biti mrtav duhom. 

Lena je kroz rat prošla kroz sve patnje koje neki civil moze da doživi u ratno vreme, nošena majčinskom snagom i ljubavlju kao na leptirovim krilima. Ona je prigrlila svoje majčinstvo i u njemu našla utehu i snagu za svaki naredni korak. Kroz rat, ona je u svom detetu videla nezaustavljivu silu koja je nosi napred bez predaha i bez roptanja. Ponosna i srećna, ona je dočekala mirno doba uzdignute glave i neoštećenog duha. 

Eva Mattes

Sve to, da bi nakon rata, morala da se povinuje tradicionalnim vrednostima, da od Žene i Majke postane bleda senka sopstvene snage, lišena osećanja vrednosti i svedena na marginalnu figuru. Kao sto će se videti u filmu, njena patnja je evidentirana fizičkim poremećajem koji u nama može da probudi mnoštvo alegorija o sveprisutnoj ljudskoj i nacionalnoj patnji.

Redak biser nemačke kinematografije, nepravedno zapostavljen i ućutkan, bas kao i glavni ženski lik u njemu.

kaliopa

9. festival evropskog dugometražnog dokumentarnog filma

SEDAM VELIČANSTVENIH dokumentaraca za pet dan


Sreda, 30. januar   svečano otvaranje sve projekcije u velikoj sali
19.00 Searching For Sugar Man (U potrazi za Šugar menom) – Švedska/Velika Britanija, 86 min, režija Malik Bendjelloul
21.15 Le the ou l'electricite (Čaj ili struja) – Belgija/Francuska/Maroko, 93 min, Jerome Le Maire

Četvrtak, 31. februar
19.00 Poslednja kola hitne u Sofiji – Bugarska/Hrvatska/Nemačka, 75 min, Ilian Metev

Petak, 1. februar
19.00 Palme – Švedska/Danska, 107 min, Kristina Lindstrom, Maud Nycander

Subota, 2. februar
 19.00 Soundbreaker – Finska, 86 min, Kimmo Koskela

Nedelja, 3. februar
18.00 Hiver Nomade (Zimski nomadi) – 90 min, Švajcarska, Manuel von Sturler
20.15 Soukromy Vesmir (Privatni svemir) – 83 min, Češka, Helena Trestikova

Hiver Nomade

Melancholia

Kada je film željen i voljen, to se vidi. Na stranu sve.... i full immersion u opojne i moćne note Vagnera, u klasični prikaz lepote kroz čarobni spoj CGI i nadzemaljskog. Rekoh li: nadzemaljskog? Pa da... u pitanju je jedna druga planeta, koja će progutati Zemlju, jedinu na kojoj postoji naš vid života. Zaslužujemo li to? Priželjkujemo li to?
Malobrojni likovi, velik film. Melancholia, unutra, u duši, kao rak koji razjeda svest i mrvi autonomnu volju, i spolja, kao preteća planeta nelogično prijateljskog izgleda. Da li je bolje da utonemo u samouništenje depresijom, melanholijom i otuđenjem ili da nas ona kao talas poklopi i proguta. Sudeći po estetizmu filma, Von Trier glasa za ovo drugo.

Nemoguće je pokvariti užitak gledanja ovog apsolutnog remek dela prepričavanjem teme i otkrivanjem kraja, jer je sam režiser kroz uvodnu scenu opisao ceo film, kao vid predskazanja, kao strašno saznanje da nešto u nama, oko nas i nad nama, nije u redu.




Bez ikakvih inhibicija, režiser se intimno unosi u svaki detalj glavnih junaka, secira ih pred nama, dve sestre, tako bliske, a tako različite, kao nebo i zemlja. Prekrasna Justine (Kirsten Dunst), sjajna i blistava kao sunčani dan na dan svog venčanja, lagano zamire, gasi se i tone u svoje slutnje koje je razdiru. Dan njenog venčanja sadrži prosečno celu jednu ljudsku životnu pricu, u jednoj jedinoj veceri rastapa se celokupna istorija jednog braka i porodice, a ona se smireno predaje jačem od sebe: Melanholiji. Claire (Charlotte Gainsburg), njena sestra i neka vrsta alter-ega, zrela i odgovorna, opsednuta paničnim paganskim strahom da joj nebo ne padne na glavu, čini sve (u ljudskoj meri tako malo i beznačajno) da život, sestru i sistem održi pod kontrolom i u redu. Njeni napori su dirljivi i beskrajno žalosni. Justine, infantilna i depresivna, bliža je stvarnosti od Claire, koja se povinovala društvenim zakonima. Ukočeni, paralizovani, opčinjeni tolikom lepotom i tolikom tugom, predano čekamo kraj.

kaliopa

Bela traka

Das weisse Band (The White Band) je parabola bez razresenja, pouke koja je ostavljena gledaocu da je zavrsi u svojoj glavi.  Prica se odigrava u selu na severu Nemacke u predvecerije Prvog Svetsko rata. Narator je lokalni ucitelj, sada starac koji se priseca nerazjasnjenih nasilnih dogadjaja koji su doneli strah i sumnju u izuzetno represivnu seosku sredinu u verovatno najsrecnijem periodu za njega i koji po njemu mozda mogu objasniti sve sto se desavalo njegovoj zemlji. Neki od dogadjaja samo nagovestavaju da bi mogli biti osvetnicki cin usmeren na neduzne pojedince koje je lakse napasti nego stvarno odgovorne.

U srcu svega je seoski pastor koji gvozdenom rukom vlada svojom porodicom. Pored kazni koje njega i zenu bole “vise” od dece primenjuje ostrahovanje prekrsitelja pomocu bele trake koja moze

da simobolise kasnije dogadjaje bar kako zeli da nam sugerise reditelj. Prekrsitelj mora da je nosi 

dok otac ne proceni da su procisceni.

Obradjen je u postprodukciji kao da je sniman crno beo sa naglasenom belinom kao da se radi o c/b filmu povecane spektralne osetljivosti u scenama snimanim napolju. Gluma i rezija su vrhunske, scene nasilja i ponizavanja nemocnih su cista esencija horora.

Smenjuju se scene uglavnom misterioznog nasilja i toplih ljudskih odnosa. Uprkos ovim dobrim raste atmosfera teskobe i straha u koju smo uvuceni zajedno sa ziteljima sela. Jos jedan stub lokalne zajednice, baron najveci poslodavac u selu, dorinosi tome optuzujuci ih da je to neko medju njima ne dajuci nikakve indicije ko bi to mogao biti pa se zajednica dodatno zatvara. Posledice prvi trpi on, ostaje sam, porodica se sklanja na jug u Italiju. I pored ledene atmosfere i sporog ritma vreme prolazi neprmetano. Svaka pojedina scena moze biti predmet dugackih analiza kao i odnosi likova. Sve je to u zjapecoj suprotnosti sa otvorenoscu raspleta. Iako ucitelj na kraju optuzuje grupu dece za nerazjasnjene nasilne dogadjaje, a pastor u mozda najbitijem momentu u filmu sve to u trenutku pobija i preti ucitelju da nikad ne iznese vise takve optuzbe ostaje da ni jednim elementom u filmu reziser nije ni nagovestio trag da bi to deca mogla da budu. Samo selo (odrasli u njemu) je ispunjeno mnogim tajnama i sakrivenim tegobama da je i dalje logicniji potencijalni krivac. Uloga dece u filmu i kasnijoj istoriji nam je nametnuta kasnijim tumacenjima izvan filmskog platna i reziser nam tu zapravo nije dozvolio da sami zavrsimo pricu kao u ranijim filmovima i nametuo je na drugi nacin. Time ova prica dobija jos nemackiji karakter. Sve sto je vodilo kraju se raspadalo, sudbine se rasplitale, tako da je dolazak rata i raniji odlazak ucitelja delovao kao veliko olaksanje.