Leviafan

Leviafan

Pravi kanski pobednik.

Духless

Dinamičan i nerealan.

Bez reči

Vozvrashchenie

Return

Как я провел этим летом

Чукотка где се време и простор ремете и криве као у близини црне рупе. Метеоролошка испостава Русије и човечанства. Двочлана посада, управник станице Сергеј и млади техничар Павле завршавају последњу смену поларне станице на обали Арктичког океана. Станица, која је деценијама без паузе у најтежим климатским услова преносила важне информације о времену, прелази у аутоматски режим рада.

Неизбежни сукоб два карактера један у недостатку, други у вишку. Одлагање непријатности, препуштање да се све одвија без преузимања одговорности  у узалудној нади да ће се све решити само од себе изазива праве, најдубље проблеме у односу два човека који треба да буду ослонац један другом у средини која неизбежно производи свођење односа. И управо због тога имамо колосалну експлозију свих осећања. Артички океан у свом најблажем издању им не прашта и намеће свој ритам и искушења посади станице. Сергеј покушава да сачува део неумитно пролазећег и изгубљеног времена. Павле припадник младе градске генерације одрасле у хаосу промена због своје неодлучности довешће себе до психичког оптерећења потом ће себе угрозити и физички. Кроз прво проживљавамо са њим.

Спори широки кадрови невероватне лепоте и смирености доводе вас да помислите да је сва та сурово лепа природа ту одмах напољу иза ваших врата, прозора и ублажава све опасности којима су Сергеј и Павле изложени. На крају свих искушења Сергеј поступа као Павле као једино могуће решење за арктичког човека. Уживајте у гледању.

Како сам провео то лето

Жить

Василий Сигарев nam u svom drugom filmu ne nudi utehu, kao i u životu u filmu posle tragedije nastupa košmar. Napuštanje imperijalne Moskve i Petrograda izlaže nas grubim slikama običnog siromašnog sveta i njihove najdublje patnje gde je vlast ili ravnodušni posmatrač ili ponekad uzročnik sve dublje i dublje nesreće. Podastro je pred nas sumornu rutinu svakodnevnog života kros niz slika dostojnih najvećih svetskih kolekcija bušeći nas i tragajući u nama za suštinom kao detlić u filmu. Za nekog gledaoca će napuštanje sale ili gašenje ekrana biti jedini izlaz. Svaka od tri priče je dovoljna da nas uznemiri i razbudi nam strahove i bitke detinjstva, sazrevanja i zrelog doba. Očekujemo buđenje iz sna samo sluteći kraj priča. Ne daje nam puno nade da postoji pročišćenje u umetnosti, a sa tim i u životu. Na kraju posle gubitaka sve dolazi na svoje novo mesto i život se nastavlja teskoban kao i pre. Sumorno i uzvišenost u istom kadru. Tuga je neizlečiva. Neko uspe da umakne očaju i da nastavi da živi neko ne.  

Happy people

A Year In The Taiga  je dokumentarni film kakav ne srećete na mnogobrojnim dokumentarnim TV kanalima. Život u jednom ciklusu prirode stanovnika sela Bakhatia na obali reke Jenisej koja izvire u Mongoliji i nosi vodu sa Bajkala dajući snagu ruskoj teškoj industriji i dragoceni put stanovnicima sela.

Za Božić je reka široka bela magistrla kojom motornim sankama traperi na kratko odlaze do svojih porodica i kada na licima trapera možemo zaista videti sreću. Ostatak filma posvećen je promenama u prirodi i jednostavnim ritualima i postupcima kojim ova zajednica obezbeđuje sve neophodno za život bez velikih supermarketa nadohvat ruke. Produkcija Wernera Herzoga.
 

Nostalgija za duhom

“Evo nas na pragu.

Ovo je najvazniji trenutak u vasem zivotu.

Morate znati da ce ovde da se ostvari vasa najzeljenija zelja.

Ona najiskrenija.

Ona do koje se dolazi kroz patnju.”

“STALKER” Andrej Arsenevič Tarkovskij

Vase zelje ce otkriti vise o vama nego sto i sami o sebi znate.

Elena

Film “Elena” Andreja Zvjaginceva (Андре́й Петро́вич Звя́гинцев) nosi jednostavnu poruku: “Ukoliko se venčavate kasnije u životu morate voditi brigu i o porodici vašeg partnera“

“Elena” je psihološka drama u čijem je središtu porodica, a glavna tema je odnos roditelja i dece. Suptilno spori uvod kroz naglašenu upotrebu zvučnih efekata daje nam psihološki opis Elene i Vladimira, starijeg dobrostojećeg para. Glavna junakinja Elena, bivša medicinska sestra, je skromna, tiha i pokorna žena. Vladimir je bogat i izrazito hladan čovek. Sreli su se kao zreli ljudi, skoro tipski, dok je Vladimir bio na lečenju i imaju decu iz prethodnih brakova.

Elenin sin je nesposoban da se stara o svojoj porodici, zavisi od majčine pomoći. Vladimirova kći je bezbrižna i razmažena mlada žena, a njihov odnos je krajnje udaljen i ciničan. Predivne ambijente koji se provlače kroz srednje duge kadrove smenjuje dinamičan odlazak na periferiju grada. Elena u očaju materinske brige za sina alkoholičara i njegovu porodicu uzima deo obilnog kućnog bužeta i nabavlja im namirnice.

Nove teške brige nadnose se nad njenu porodicu. Unuk Saša kao i otac ne želi ništa da učini za sebe i preti mu odlazak u vojsku na uzavreli Kavkaz ukoliko ne upiše fakultet. Jedina šansa mu je potplatiti deo sistema. Poziv za spas je upućen Vladimiru. Za uzvrat dobijaju moralnu poduku i čekanje. U jednom momentu se režiser se poigrava  i prikazuje nam lov na beskućnike u predgradju. Kamera nemirno prati poteru.

Nakon ponovnog srčanog udara Vladimir u bolnici shvata kako mu je preostalo vreme na Zemlji krajnje ograničeno. Uprkos razgovoru nihilističkog sadržaja u bolničkoj sobi sa ćerkom Katrinom, koja dolazi u bolnicu da poseti oca samo na insistiranje Elene, donosi odluku protivno svojim principima: Katarina će biti jedina naslednica njegovog bogatstva. Elenine nade u financijsku pomoć porodici naglo iščezava. Pokorna i servilna supruga prelama moralnu dilemu, osiguraće budućnost svojim potomcima - pružiti im priliku u životu.