Contes immoraux

Immoral tales Walerian Borowczyka jednog od nacenjenijih animatora je samo prvi od njegovih igranih filmova koji je izraz autorovih erotskih snova. Četri priče o seksualnim tabuima, jedna smeštena u sadašnjost i tri u prošlost mogu i danas da skrenu pažnju na filmskom tržištu prezasićenom erotikom i pornografijom . Kako se udaljavamo u vremenu raste gradacija tabua. Prva priča govori o felaciju, druga o rukobludu, treća o skoro nasilnoj defloraciji, a četvrta o incestu u plemićkoj porodici Bordjija kao izraz krajnjeg licemerije najvišeg srednjevekovnog autoriteta. 

Nametalo se pitanje da li je tadašnje shvatanje bilo bitno različito od onog savremenog u sedamdesetim,
a možemo se slobodno upita uz gledanje i sa sadašnjim, da li smo i koliko slobodniji i iskreniji. Bogata kostimografija i scenografija kombinovana je sa mekim fokusom popularnim u to doba u erotskoj fotografiji pa se često naga tela utapaju u okruženje osim kad režiser izdvaja delove ženskog tela u krupnom planu.

Sa ovim filmom je otpočeo razlaz sa filmskom kritikom od koje je uglavnom proglašen pornografom baš u doba izrazito eksplicitnih studija ili upotrebe seksualnosti u svetskom filmu. Nije pomogla ni nominacija njegovog narednog filma Story of Sin za Zlatnu Palmu 1975. godine. Publika ga je uglavnom napustila u osamdesetim kao i producenti.

 

   

L'Apollonide: Souvenirs de la maison close

Drama  "House of tolerance"  (L'Apollonide: Souvenirs de  la maison close), režisera  Bertranda Bonella bila je u  konkurenciji 64. kanskog  filmskog festivala pomalo nezapaženo. Pokušao je da nam prigušenim tonovima dočara svu raskoš Pariza na kraju Belle Epoque-a kroz poslednje dane pariskog bordela, kroz posetioce ove "house of tolerance", finu gospodu, epikurejce i dendije koji se zabavljaju i ćaskaju sa poslušnim devojkama pre nego ih izaberu i odvedu na sprat na još jednu seansu uživanja ilil ponižavanja. Sve to navodno kroz perspektivu zatočenih žena. Zatočenih ili slobodnih? Da li je zaista režiser uspeo da nam prikaže kako su te žene gledale na muškarce koji su ih posmatrali i iskorišćavali? Na to nas navodi epizoda prijema mlade prostitutke koja je napunila tek 16 godina.  Ona dolazak kod Madam i ulazak u najstariji zanat uz dozvolu roditelja tretira kao oslobođenje iako saznajemo da Madam može svoje devojke da proda drugim kućama. Film prati njeno uvođenje u tajne zanata. Ako je sve to sloboda kakav je bio život i sa kolikim su gnušanjem tek gledale mnogobrojne koje su radile po jeftinim krčmama i bivale progonjene od zakona.  Na kraju režiser daje u završnim kadrovima prikaz par sekundi današnjih prostitutki na ulici bez želje da otvara debatau o tome. Potpuno nepotrebno i suvišno.

Cannes 2012

Povodom 65. rodjendana festivala, Kan odaje pocast neugasloj zvezdi Merilin Monro, odabranoj da bude ovogodisnja festivalska ikona.

Kaliopa

Jean de Florette – Manon des sources

Posle Prvog svetskog rata, mali (karakterom, telom i duhom) Ugolin se vraca u svoj kraj, u kucicu na brdascu Provanse, kod svog ujaka Papeta. Ugolin ima ideju od cega ce da zivi: doneo je seme karanfila koje zeli da uzgaja i prodaje. Deluje romanticno, ali u ruralnoj sredini, ono oko cega se vrti ceo zivot je izvorska voda, i zbog te vode ce doci do dramaticnog razvoja situacije izmedju njega i Zana, coveka iz grada, koji se sa porodicom povukao u provinciju sa namerom da ostatak zivota provede u selu, baveci se uzgajanjem zeceva. 

Na njegovom imanju, koje je dobio u nasledstvo, postoji izvor, i on je siguran da ce mu to obezbediti mirnu i dostojnu egzistenciju. Jean (maestralni Gerard Depardieu u svojoj, po meni, zivotnoj ulozi, briljantan karakter, pun zivota) je grbavac, ali covek siguran u sebe, bez kompleksa, dobrodusan i cist, dok su Ugolin (Daniel Autuil, jos jedan vrhunski majstor francuskog glumista) i Papet (Yves Montand), tipicni produkti uskogrude provincije, malodusni, zavidni, prepredeni, lazno ljubazni i siromasni duhom. Ugolin jos u sebi ima nesto humano, mlad je i naivan, ali dovoljno uskogrud i glup da bi bio lako manipulisan od strane lukavijeg od sebe. Stric Papet ce ga vesto iskoristiti za svoje mahinacije. 

Ovaj film su zapravo dva filma, podeljena vremenskom distancom, sto olaksava gledanje u dva maha. U prvom filmu se razmahala drama oko pomenutog izvora, neophodnog egzistencijalnog uslova za svakog od aktera ove vrhunske drame, dok je drugi film koncentrisan na Jean-ovu cerku, Manon (Emmanuele Beart neodoljiva kao divlja planinska divokoza), za koju je Cesar zvani Papet resen da ozeni svog nemustog sinovca. 

Baziran na romanu "Voda sa brezuljaka" Marcela Pagnola, ovaj film je suprotnost Cehovljevim dramama: literatura u kojoj niko ziv nista ne radi i samim tim ima neograniceno vreme da o zivotu filozofira i da tka bezbrojne peripetije koje otkrivaju ljudsku prirodu. Ovde, medjutim, vidimo coveka koji zivi za svoj rad, za plodove koje ce uzbrati sopstvenim rukama, kome je rad jednak zivotu, a porodica okvir i baza za taj zivot. Na kraju, koji god metod da primenimo, opet nam je lekcija o zivotu jednako bolna i gorka: plemenit covek ce lako stradati pod spletkama smutljivaca, pravda naravno uvek pobeduje, ali sve ima svoju cenu, sa nepopravljivim posledicama koje ce nas boleti do kraja zivota.
 kaliopa

Otkucaji srca

Mnogo je lakše lepoj ženi da bude predmet ljubavi i obožavanja nego da se ona daje za ljubav. To je posebno ispravna odluka kad je u pitanju Michel Piccoli. Verovatno je nemoguće više i otmenije u samo jednom filmu ispričati sve o ljubavi kao Alain Cavalier u La Chamade. Elegantni buržujski Pariz nije dovoljan za sve. I nikad više ljubavne patnje nisu bile tako lepe i tako dobro odevene kao na Lucille.