Melancholia

Kada je film željen i voljen, to se vidi. Na stranu sve.... i full immersion u opojne i moćne note Vagnera, u klasični prikaz lepote kroz čarobni spoj CGI i nadzemaljskog. Rekoh li: nadzemaljskog? Pa da... u pitanju je jedna druga planeta, koja će progutati Zemlju, jedinu na kojoj postoji naš vid života. Zaslužujemo li to? Priželjkujemo li to?
Malobrojni likovi, velik film. Melancholia, unutra, u duši, kao rak koji razjeda svest i mrvi autonomnu volju, i spolja, kao preteća planeta nelogično prijateljskog izgleda. Da li je bolje da utonemo u samouništenje depresijom, melanholijom i otuđenjem ili da nas ona kao talas poklopi i proguta. Sudeći po estetizmu filma, Von Trier glasa za ovo drugo.

Nemoguće je pokvariti užitak gledanja ovog apsolutnog remek dela prepričavanjem teme i otkrivanjem kraja, jer je sam režiser kroz uvodnu scenu opisao ceo film, kao vid predskazanja, kao strašno saznanje da nešto u nama, oko nas i nad nama, nije u redu.




Bez ikakvih inhibicija, režiser se intimno unosi u svaki detalj glavnih junaka, secira ih pred nama, dve sestre, tako bliske, a tako različite, kao nebo i zemlja. Prekrasna Justine (Kirsten Dunst), sjajna i blistava kao sunčani dan na dan svog venčanja, lagano zamire, gasi se i tone u svoje slutnje koje je razdiru. Dan njenog venčanja sadrži prosečno celu jednu ljudsku životnu pricu, u jednoj jedinoj veceri rastapa se celokupna istorija jednog braka i porodice, a ona se smireno predaje jačem od sebe: Melanholiji. Claire (Charlotte Gainsburg), njena sestra i neka vrsta alter-ega, zrela i odgovorna, opsednuta paničnim paganskim strahom da joj nebo ne padne na glavu, čini sve (u ljudskoj meri tako malo i beznačajno) da život, sestru i sistem održi pod kontrolom i u redu. Njeni napori su dirljivi i beskrajno žalosni. Justine, infantilna i depresivna, bliža je stvarnosti od Claire, koja se povinovala društvenim zakonima. Ukočeni, paralizovani, opčinjeni tolikom lepotom i tolikom tugom, predano čekamo kraj.

kaliopa