Nemačka, bleda majko

Mögen andere von ihrer Schande sprechen,
ich spreche von der meinen.

O Deutschland, bleiche Mutter!
Wie sitzest du besudelt
Unter den Völkertn.
Unter den Befleckten
Fällst du auf.

Von deinen Söhnen der ärmste
Liegt erschlagen.
Als sein Hunger groß war
Haben deine anderen Söhne
Die Hand gegen ihn erhoben.
Das ist ruchbar geworden.

mit ihren so erhobenen Händen
Erhoben gegn ihren Bruder
Gehen sie jetzt frech vor dir herum
Und lachen in dein Gesicht.
Das weiß man.

In deinem Hause
Wird laut gebrüllt, was Lüge ist.
Aber die Wahrheit
Muß schweigen.
Ist es so?

Warum preisen dich ringsum die Unterdrücker, aber
Die Unterdrückten beschuldigen dich?
Die Ausgebeuteten
Zeigen mit Fingern auf dich, aber
Die Ausbeuter loben das System
Das in deinem Hause ersonnen wurde!

Und dabei sehen dich alle
Den Zipfe deines Rockes verbergen, der blutig ist
Vom Blut deines
Besten Sohnes.

Hörend die Reden, die aus deinem Hause dringen, lacht man.
Aber wer dich sieht, der greift nach dem Messer
Wie beim Anblick einer Räuberin.
-------------

Neka svak govori o vlastitoj sramoti,

ja cu o svojoj.

O Nemačka, bleda majko!
Kako sediš zaprljana
među narodom.
Među ukaljanima

Ti padaš u oči.

Tvoj najsiromašniji sin
leži ubijen.
Pri najvećoj gladi
tvoji drugi sinovi
Podigoše ruku na njega.
To ga načini poznatim .

S podignutim rukama

Dignutim protiv rodjenog brata

Hoda sad oko tebe drsko

I smeje ti se u lice.

To se zna

U tvojoj kući urla laž,
a istina mora da ćuti. Je l’ tako?

Zašto te svuda hvale tlačitelji,
a potlačeni te okrivljuju?

Izrabljivani prstom na te pokazuju,
a izrabljivači hvale sistem
što je u tvojoj kući izmišljen.

A svi vide kako skrivaš skut svoje suknje,
krvav od krvi tvog najboljeg sina.

Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće
smeju se, ali ko te ugleda, maša se noža
kao da vidi provalnika.

O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo

ili kao užas.

Ovo je poezija Bertolda Brehta kojom počinje istoimeni film, čiji je naslov, kao i motiv, inspirisan ovim tragičnim stihovima. Intimna ispovest, kako je već jasno ne samo iz navedenih stihova, koje za film recituje Brehtova ćerka, već i iz priznanja rediteljke filma Helme Sanders – Brahms, da će biti reči o njenim roditeljima i njenom detinjstvu. Svako od nas je u životu obeležen epohom u kojoj je rođen, i koliko god da umemo da od svog života izvučemo ono najbolje, koliko god da umemo da želimo, da stremimo, trudimo se i ispunjavamo svoje želje i nadanja, ipak smo u velikoj meri ograničeni vremenom u mestom u kojem živimo. O pre- i posleratnoj Nemačkoj malo se priča iako se mnogo zna. Teško je priznati da je svetski bad-guy iz tog vremena i sam patio i lizao svoje rane u tišini i da je svaki pojedinac lično pogođen sudbinom svoje zemlje, pa bilo da je politički aktivan ili ne, ili da je na strani sistema ili protiv njega. Ovaj poetični film, kroz alegorije, sanjivo pripovedanje i meditativnu kontemplaciju stvarnosti, govori o dubokoj traumi nemačkog naroda, s jedne strane, dajući generalni istorijski okvir za pricu o čoveku i ženi, o majci i kceri, o pobedama i porazima ličnim i nacionalnim, o ženskoj prirodi i snazi kao i o muškoj volji za moć, ali iznad svega o tome kako rat uništava ljudsku prirodu i odnose.

Hans i Lena upoznaju se, zaljubljuju i stupaju u brak neposredno pred izbijanje svetskog rata. Oni su oboje mlada i snažna bića, puna volje, čedni i čisti, preplavljeni ljubavlju i nadom. Lena (Eva Mattes) je žena od malo reči i mnogo pozitivne energije. To se vidi od prvog kadra u filmu i takva ce biti skoro do kraja. Ono što je tako očigledno u njenom karakteru nije tako jasno kad se radi o Hansu. Vidimo mladića naivnog, veselog i površnog, mladića punog volje da se ostvari. On želi tu ženu. On je ubrzo i dobija. Tek da bi se od nje odmah nakon sklapanja braka rastao da bi bio poslat na front. Apolitičan i optimista, on če sa entuzijazmom krenuti na poziv svoje domovine. Ratne godine donose velike promene. Lena ce od Hansa tražiti dete da bi imala deo njega dok je on na frontu, a on ce, u međuvremenu, od veselog i osećajnog mladiča odrasti u šokiranog, pa uplašenog, pa razočaranog, pa otvrdlog , pa praznog i opustošenog čoveka. Taj ratni relikt će se vratiti kuci posle rata, poražen i duhovno, moralno i emotivno uništen. Upravo u vreme posleratne obnove, kad je zemlji i ženi potrebna snaga, ljubav, podrška i razmevanje, baš tada, kada se život nominativno vraća u normalnu kolotečinu, tek tada vidimo i razumemo šta je stvarna strahota rata u svojoj najdubljoj, nafilozofskijoj formi. Biti mrtav telom je mnogo manje tragično od biti mrtav duhom. 

Lena je kroz rat prošla kroz sve patnje koje neki civil moze da doživi u ratno vreme, nošena majčinskom snagom i ljubavlju kao na leptirovim krilima. Ona je prigrlila svoje majčinstvo i u njemu našla utehu i snagu za svaki naredni korak. Kroz rat, ona je u svom detetu videla nezaustavljivu silu koja je nosi napred bez predaha i bez roptanja. Ponosna i srećna, ona je dočekala mirno doba uzdignute glave i neoštećenog duha. 

Eva Mattes

Sve to, da bi nakon rata, morala da se povinuje tradicionalnim vrednostima, da od Žene i Majke postane bleda senka sopstvene snage, lišena osećanja vrednosti i svedena na marginalnu figuru. Kao sto će se videti u filmu, njena patnja je evidentirana fizičkim poremećajem koji u nama može da probudi mnoštvo alegorija o sveprisutnoj ljudskoj i nacionalnoj patnji.

Redak biser nemačke kinematografije, nepravedno zapostavljen i ućutkan, bas kao i glavni ženski lik u njemu.

kaliopa