Drama "House of tolerance" (L'Apollonide: Souvenirs de la maison close), režisera Bertranda Bonella bila je u konkurenciji 64. kanskog filmskog festivala pomalo nezapaženo. Pokušao je da nam prigušenim tonovima dočara svu raskoš Pariza na kraju Belle Epoque-a kroz poslednje dane pariskog bordela, kroz posetioce ove "house of tolerance", finu gospodu, epikurejce i dendije koji se zabavljaju i ćaskaju sa poslušnim devojkama pre nego ih izaberu i odvedu na sprat na još jednu seansu uživanja ilil ponižavanja. Sve to navodno kroz perspektivu zatočenih žena. Zatočenih ili slobodnih? Da li je zaista režiser uspeo da nam prikaže kako su te žene gledale na muškarce koji su ih posmatrali i iskorišćavali? Na to nas navodi epizoda prijema mlade prostitutke koja je napunila tek 16 godina. Ona dolazak kod Madam i ulazak u najstariji zanat uz dozvolu roditelja tretira kao oslobođenje iako saznajemo da Madam može svoje devojke da proda drugim kućama. Film prati njeno uvođenje u tajne zanata. Ako je sve to sloboda kakav je bio život i sa kolikim su gnušanjem tek gledale mnogobrojne koje su radile po jeftinim krčmama i bivale progonjene od zakona. Na kraju režiser daje u završnim kadrovima prikaz par sekundi današnjih prostitutki na ulici bez želje da otvara debatau o tome. Potpuno nepotrebno i suvišno.
