Жить

Василий Сигарев nam u svom drugom filmu ne nudi utehu, kao i u životu u filmu posle tragedije nastupa košmar. Napuštanje imperijalne Moskve i Petrograda izlaže nas grubim slikama običnog siromašnog sveta i njihove najdublje patnje gde je vlast ili ravnodušni posmatrač ili ponekad uzročnik sve dublje i dublje nesreće. Podastro je pred nas sumornu rutinu svakodnevnog života kros niz slika dostojnih najvećih svetskih kolekcija bušeći nas i tragajući u nama za suštinom kao detlić u filmu. Za nekog gledaoca će napuštanje sale ili gašenje ekrana biti jedini izlaz. Svaka od tri priče je dovoljna da nas uznemiri i razbudi nam strahove i bitke detinjstva, sazrevanja i zrelog doba. Očekujemo buđenje iz sna samo sluteći kraj priča. Ne daje nam puno nade da postoji pročišćenje u umetnosti, a sa tim i u životu. Na kraju posle gubitaka sve dolazi na svoje novo mesto i život se nastavlja teskoban kao i pre. Sumorno i uzvišenost u istom kadru. Tuga je neizlečiva. Neko uspe da umakne očaju i da nastavi da živi neko ne.