To su bile teške godine u Zajednici za ugalj i čelik. Nekoliko okolnih zemalja koje će im se kasnije pridružiti tek sredinom ili krajem sedamdesetih počeće da izlaze iz dugogodišnjih diktatura. O filmovima koji su obeležili te godine neizvesnosti, štrajkova, terorizma, uzdrmane porodice i buržoaraskog društva kome danas težimo napisano je mnogo eseja. Izgleda da je lakše pisati o tim filmovima nego direktno o tom vremenu. Na lepšoj polovini susednog poluostrva decenija je otpočela takođe sa terorizmom za navodno istog naručioca i političkim napetostima da bi sve to briljantni diktator preokrenup u svoju korist pa čak je i u vreme donošenja novog ustava koji će kako ćemo doživeti zapečatiti sudbinu njegove zemlje, podstakao krizu sa Italijom i izvršio manevre sa nekoliko divizija na granici. Ta decenija je i dan danas mnogima zlatni period. Ako je verovati umetnicima kao hroničarima, verovatno je tako, jer u kinematografiji smo imali Crni talas jednu deceniju pre.
Seks se je bio jedan od ventila dopušten tadašnjem italijanskom društvu (pa je i kontrolisano cureo preko granice koja se nikad nije zatvarala čak i u doba pomentih sukoba) a tvrda pornografija je postala izlaz za filmadžije koje su polako gubili tlo pod nogama u naletu televizije. Podsetimo samo da je početkom ovog perioda Pier Paolo Pasolini 1968. snimio film Teorem u kome je oštro napao buržoaziju, vladajuču klasu. Pre ubistva uspeo je da snimi svoju „triologiju života“ „Dekameron“, „Cvet 1001 noći“ i „Canterburyske priče“ odu slobodi, ljubavi, hedonizmu i mladosti i otpočeo triologiju smrti sa “Salo ili 120 dana Sodome”. Oštra kritika kapitalizama i vladajuče klase koja čini sve što hoće verovatno ga je koštala života. Na drugom kraju je Tinto Brass režiser živahnih i bujnih erotskih filmova koji je svoju karijeru započeo snimajući veoma opskurne filmove.
Tokom takvih sedamdesetih Alberto Cavallone je bio neobični mariginalac moćne italijanske kinematografije. Tesko je i danas drugacije odgovoriti na To je onaj ludi ili drogirani Milaneze? osim sa Da. Nekoliko filmova na početku mogu se okarakterisati kao eksperimentalni i buntovnički možda kao underground. Film Le Salamandre donosi komercijalni uspeh poigravajući se homoseksualnošću i kolonijalizmom. Sa filmom L'uomo, La donna, e La bestia napustio je sve težnje za komercijalnim uspehom i baci se svim žarom na svoje nadrealne filmove. Film je eksplozivna mešavina nadrealizma, besa, erosa radnja se odvija u italijanskom selu za vreme verskog festivala, tako da se verska ikonografija meša sa mnoštvom prizora ljudi koji se odaju orgijanju i animalističkim ponašanjem čak i sa stvarnim životinjama. Cavallone je navodno inspiracija za scenario dobio kada je razočaran u Rimu otišao da živi u udaljeni gradić na pet godina i tamo shvatio da su karnevali i druge lokalne fešte dobrodošao sigurnosni ventil za stanovnike, kada je sve moglo biti otvorenom, bez straha od odmazde ili srama. Spell je napadnut od strane svih kritičara, od kojih jedan otvoreno tvrdi da Cavallone nije režiser vec zreo za duševne institutcije.
Dok Bunuelu je šokirao svet rezanjem otvorene ženske očne jabučice, Cavallone ženi stavlja kravlje očne jabučice (miks novele Georges Bataillea L'HISTOIRE DE L'OEIL i Gustave Courbetove slike L'ORIGINE DU MONDE) u najženstveniji otvor. Razumećete zašto ovaj post nece pratiti ilustracije.
U svom sledećem filmu Blue Movie se još više opušta. Dvanaest godina nakon Blow Up, još jednom fotograf tretira svoj model kao objekat. Samo je u ovom filmu paralela nastavljena gde je prethodni
režiser stao. Nema
razlike između konzerve i golog telo, oboje se koriste samo za prodaju robe, oboje
su bezvredni. Isto
vredi i za filmove, Cavallone nam između redova poručuje. Neprekidno odbacuje
svako estetski pravilo baš kao i njegov protagonist odbacuju ono što se obično
prihvaćeno kao normalno. Niz snimaka
kamerom prati zvuk oružja. Slike su njegovi
meci. Seks je nasilje. Nasilje je seks. Za
Cavallonea, glumci su robe, a svaka roba je zlo...
Radnja filma ili barem ono što se može skrpiti od nje je sledeća, fotografi (Claude Maran), je rastrojen zbog svog iskustva u Vijetnamu (što je ponavljanje motiva iz filma Nasi momci u Kopenhagenu) i opsednut simbolima konzumerizma. Maltretira svog modela (Dirce Funari), koja pristaje da bude njegov rob. Upoznaje devojku (Danielle Dugas) koji pati od halucinacija, seksualnih fantazija o muškaracu koji želi da je siluje. Njihovi životi se isprepliću, polako se urušavaju izolujući se od spoljnjeg sveta.
Posle je ovog filma Cavallone je izbacio jos par oskurnijih filmova koji mogu da zadovolje samo autore emisije Šok Koridor i sličnih izgubljenih duša da bi se izvesno vreme posvetio snimanju porno filmova da bi ostao zabeležen kao čudak i u tom ogranku filmske industrije. Na kraju je zavrsio na televiziji, utočištu svih isluženih i bez ideja, radeći za RAI do kraja života. U to vreme se u susednoj Jugoslaviji razigravaju sličnim idejama pripadnici tzv. Crnog talasa i izvesni pandami Cavallone-u su Jovan Jovanović i Dušan Makavejev za koga tvrde da je sa svojim Sweet Movie direktno uticao na Cavallone-a .
