Milano je jedan specifican grad, kombinacija monstruma, hladne strasti i ogromne zelje za harmonijom, tako da i umetnici koje jedna ovako kompleksna struktura (sto je opet premalo za opis Milana u dve reci, takvi su skoro svi veliki gradovi, ali ovaj je jos kompleksniji) iznedri, nose u sebi jednu tesko prijemcivu kombinaciju genija, ocajanja, surovosti i vizionarstva, takvi su, kao i njihov grad. Takav je i moj omiljeni reziser sa ovog podrucja, Marco Ferreri, provokativan, sarkastican, pesimista, agresivan, inteligentan, beskompromisan, on je napravio filmove koji su svojom gorcinom bili u stanju da pomere ljudsku svest izvan granica svakidasnjeg, odnosno, svodili su ono svakidasnje na na nivo bestezinskog i univerzalnog. Skoro svaki njegov film apoteoza je nekog od ljudskih grehova, poema je o bolu i njegovoj besmislenosti. Zgrozen nad ljudskom vulgarnoscu, Ferreri prozima svoje filmove groteskno uvelicanim raprezentacijama iste, nudeci suptilne naznake o tome da bega od toga ima i da je unutra, u dusi duboko zakopanoj ispod hrane i govana. Njegovo putesestvije kroz dusu zatrovanu pomanjkanjem ljubavi prema samoj sebi, drugim bicima i samim zivotom je zastrasujuce. Zanimljivo je primetiti da Ferreri jasno povlaci crtu izmedju muske i zenske duse. Zene su u njegovim filmovima najcesce zrtve muske okrutnosti i plitkosti, osim, naravno u filmu prvencu « Ape regina » (Pcela matica), gde zena opet, nije cista, andjeoska i putena zena iz muskih snova, nego krutom katolickom religijom vodjena figura nastavljacice zivota, sto dakle, u samom filmu dovodi do izmene uloga u ferrerijevskim musko-zenskim odnosima, gde zena beskompromisno i okrutno sledi nametnutu tradiciju odrzanja porodicnog stabla. Ferrerijevi junaci zavrsavaju u najmracnijim ponorima, psihicki i fizicki, oni donose smrt i sami su smrt, medjutim njihova, figurativna ili bukvalna smrt, nosi za gledaoca katarzu, bolno prociscenje i mucno radjanje svesti. On je kap koja siri zenice.
Podjimo recimo od mozda njegovog najsuptilnijeg, (mada meni licno ne i najdrazeg dela, neprikosnovenog Bradata zena), Dilinger je mrtav. Glauko (prefinjeni Michel Piccoli) (u grckoj mitologiji, sin Posejdona i jedne Neide, znaci poreklom od Boga, ali sam polubog, koji se, koristeci se magijom i opsenarstvom trudi da, bar spolja izgleda i deluje kao Bog, dok je naprotiv, unutra duboko tek nista vise od zivotinje), covek koji dizajnira i kreira gas-maske, pomazuci time covecanstvu da dise i sto sto se disati ne moze, vraca se kuci s posla i nalazi zenu u krevetu, koja veli da se lose oseca i da se on snadje za veceru. Odlazi u kuhinju, vidi neki neprivlacan obrok na stolu i resava da sam sebi pripremi privlacniju veceru.Nesnalazljiv u kuhinji, pretura po fiokama i pronalazi jedan misteriozan paketic zamotan u stare novine. Na novinama se primecuje naslov “Dilinger je mrtav”… odvija paketic i pronalazi jedan stari pistolj…… sve sto se dalje desava ide jednim ravnomernim, spontanim, smirujucim ritmom, kao da je ono sto Glauko cini, pokusaj samoubistva, seks sa kucnom pomocnicom, ubistvo supruge i na kraju beg, najnormalnija stvar na svetu.
Kao i obicno, vestac Ferreri nas ostavlja u moralnim nedoumicama. Instinkti, alijenacija, neuroza, emotivna praznina. Susrecemo se sa smrcu i smejemo joj se u brk. I njoj, i sudbini, i drustvu i samima sebi. To je jedini nacin da prezivimo.
Moglo bi se reci da je “Dilinger je mrtav” aktuelniji sada, kad je otudjenje postalo svakodnevica, a beg jedno iluzorno resenje bez realne nade u svetliju buducnost i optizma, nego sto je to bio krajem sezdesetih, kada je napravljen. Drustvo koje je doprinelo da se jedan ovakav film iznedri nije bilo u stanju da razume njegovu poruku i suzbije opstu tendenciju otudjenja i praznine. Ideali i nestasna bezbriznost uljuljkali su kolektivnu svest, pa suptilnost Ferrerijevih poruka, vec po sebi tesko prijemciva, nije doprla do nje…. Cinjenica je da je danas opsta pritvornost i kratkovidost postala realnost, dok je pre 40 godina bila tek pretnja. Nekoliko godina kasnije, Ferreri snima jos jedan zastrasujuce dubok film, dubok kao ponor u dusi i isto tako strasan: Veliko zdranje.
Tu su spojena cetiri vrhunska glumca, Michel Piccoli, ponovo vodjen Ferrerijevom rukom, i sam nepogresiv i izuzetno senzibilan, ponovo savrsen, Marcello Mastroianni, Ugo Tognazzi i Philippe Noiret.
Ugo je kuvar, Michel je televizijski producent, Marcello pilot, Philippe parlamentarac, dugogodisnji prijatelji i sladokusci.U Filipovoj vili organizuju jedan ogroman banket, koji traje ceo vikend, dan i noc. Pozivaju i devojke, prostitutke, da im se pridruze, ali one ubrzo napustaju scenu zgranute bizarnoscu i banalnoscu domacina. Ostaje samo jedna, Andrea, uciteljica koja je dovodila djake da se dive istorijskoj vili. Ona ce ostati kao svedok i protagonista u ovoj apsurdnoj tragediji…jer zapravo, pod grotesknom i opscenom spoljasnjoscu, radi se zaista o ljudskoj tragediji, beznadju i samounistenju.
U filmu se oseca snazan uticaj Bunuela, medjutim, po meni ovaj film je depresivniji i crnji i od samog Andjela unistenja. Oni koji ga se SITI nagledaju, nikad se vise nece usuditi da kazu: “Ubili smo se od klope”!!
Meso (La carne) je noviji film (1991), moderan po formi i jednako groteskan kao i gorepomenuti, koji je, medjutim, racuna (s pravom) u remek-dela svetske kinematografije, dok je Meso previse, predirektno, zaslepljujuce neugodan, i zato veoma cesto marginalizovan i cak, etiketiran kao trash, zbog evidentne i neprijatne putenosti glavne glumice, koja zapravo ne glumi (jer ne ume), ona tek postoji i to je Bogu dovoljno. Ferreri razume ljudsku prirodu, tumaci je suptilno koristeci najtezi put … onaj direktni. Sergio Castellito glumi Paola, ostavljenog od zene, izbacenog iz kuce u kojoj ga je voleo samo njegov pas, u lokalu u kojem svira upoznaje Francesku. Evo nas ponovo: mocna zena, personifikacija izobilja, Zena zacin zivota, zacetnik zivota, nastavljac i unistitelj zivota. Zena. I to kakva: Jedna Francesca Dellera, uvecana pod lupom, zasenjuje ne samo ceo vidokrug, nego i um pomracuje svojom ogromnom snagom iskazanom grudima, usnama, gladnim ocima i nezasitom zeljom.
Buduci da je jadni Paolo jedan prosecan mamin sin, nezreo za brak i za zivot, on ce naravno ostati omadjijan ovom putenom prikazom. Ona ga odvodi u usamljenu kucicu na obali mora. Tu ce jesti i seviti se danonocno. Ona poznaje i tajanstvene istocnjacke metode koje ce svesti Paola na pasivno postolje za uzdignuti muski ud. Snovi i fantazije cesto prisutni u decackim sanjarenjima ovde dobijaju obrise grotesknog, jer se radi o teoretski zrelim ljudima, koji bi da se bave tim tajanstvenim stvarima kao sto su prezivljavanje i nastavak zivota. Nista dalje od toga! Marco Ferreri nema milosti prema svojim junacima. I ova prica turobno tone u moralno-religiozno izopaceno shvatanje osnovnih ljudskih potreba koje ljudsku dusu neumitno vode u propast.
Vracam se opet na crno-beli period i sezdesete. 1964. izlazi La donna scimmia – Bradata zena i maestralni Ugo Tognazzi i Annie Girardot imaju priliku da se razmasu talentom. Ugo Tognazzi je Antonio Focaccia, posleratni zgubidan i varalica, slucajno u narodnoj menzi gde se grebe za topao obrok srece devojku koja, skrivena od javnosti, buduci sva prekrivena dlakama (krznom), skromno pomaze u kuhinji. Zainteresovan njenom pojavom, nagovara je da podje s njim obecavajuci joj bolji zivot. Maria, naivna, nevina i postena, u njemu prepoznaje svog viteza prepunog vrlina i polazi s njim puna poverenja i pristaje da umilno glumi zenu-majmuna u njegovoj “uradi sam” scenografiji u zadnjem dvoristu njegove stracare. On je siguran da ce s takvom cirkuskom tackom zaraditi brdo para, i zaista, ljudi zainteresovano dolaze da vide tacku, ali, buduci da zive u religioznoj i visoko moralnoj sredini, pod pritiskom javnog mnjenja njih dvoje bivaju prinudjeni da se vencaju da bi mogli da nastave da zive i rade zajedno.
Ovde nastaje zaplet koji ne zelim da otkrivam onima koji nisu gledali film, naglasavam samo da je reziser majstorki iskoristio jedinstven talenat oboje glumaca (Ugo mozda nije lep kao Nino Manfredi ili Marcello Mastroianni, ali ga je tesko dostici u glumackom talentu, cak i van Italije), da cudan, pomalo groteskan i pomalo turoban ton koji se cesto vidi u Fererijevim filmovima i ovde ima snazan pecat i da nam stari cinik jos jednom pripoveda o ljudskoj prirodi i njenim mracnim stranama na ironican, surov, ali duhovit nacin. Na tapetu je opet brak, kao formalna zajednica dvoje ljudi sa konstruktivnim namerama, sa pozitivnim osecanjima i drustveno korisnom svrhom. Druga strana medalje ove formalne zajednice je duhovna hegemonija jednog od polova,najcesce muskog i naravno, prizemna strast za ovozemaljskim Bogom jedinim: novcem.
Francuska verzija ovog filma ima sasvim drugaciji kraj, gde se sve ono sto je Ferreri hteo da kaze na kraju potpuno brise, zato preporucujem italijansku verziju, koja svojim ekstremnim cinizmom ostavlja gledaoca otvorenih usta.
Inace film je baziran na istinitoj zivotnoj price Julije Pastrana, bradate zene iz Meksika, koja je zivela krajem 19. veka i koju je njen muz-menadzer izlagao po vasarima kao vrhunsku atrakciju.
Neovisno o redosledu gledanja Ferrerijevih filmova, svaki sledeci nam se cini okrutnijim i cinicnijim od prethodnih, bilo da se krene od “Kucke” i zavrsi “Bradatom zenom” ili od neznijeg, toplijeg, ali zato nista manje otrovnog “La casa del sorriso” (Kuca osmeha) do mucnog “Velikog zdranja”, svaka stazica u ovom vrtoglavom lavirintu po podzemlju duse vodi do krajnjeg cilja: gorke poruke da je nemoguce silom izgraditi sopstvenu buducnost. Cul-de sac.
Kaliopa
