Tek sto sam dosla u Holivud. Tesko je. Nemas veze, para, oslonac. Ali o ovome nekom drugom prilikom. Odmah sam se bacila na trazenje posla po filmovima. Zadatak je da se upoznam sa sto vise ljudi, ona cuvena rec nove generacije “networking”. Networking my ass na kraju. Ne pripadas tamo, ne pripadas ovde…
Snimamo horor film u nedodjiji. Ekipa oko nas 30tak. Sam odlazak u to mesto je nestvarno. Harmony, mesto ka San Francisku iz LA kada se ide: pejzazi kao iz hobita. Sa leve strane nestvarno prostranstvo Pacifika koje maze kraci sunceve svetlosti. Sa desne strane brezuljci kao iz Gospodara Prstenova, drecavo zelena trava, pa divlji konji moji omiljeni Mustanzi, pa jeleni, pa krave, pa vidis Americkog orla kako kruzi iznad tvojih kola. Fantasticni prizori, jedan za drugim Pacific Coast Autoputa ili pi-si-ejch u LA slangu, raj za oci se menja iz krivine u krivinu.
Mesto u kome smo snimali film se zove Harmony. Populacija - 1 stanovnik. Neki stari napusteni mlin i par prostorija koje su se savrseno uklapale u ambijent skripta.
Niko od nas nema domet na telefonu, nema interneta, nema radija! Ni AM frekvencije. Jedini dodir sa civilazacijom je satelistki telefon u slucaju nesrece i ogranicen satelitski internet koji je pod kljucem drzala producentkinja filma.
Svi su relativno mladi u ekipi, ozbiljni, vecina u kockastim kosuljama i kacketima. Ta uniformisanost je uzasno primetna u Holivudu. Po oblacenju mozes da razlikujes scenariste, rezisere, glumce, elektricare, muzicare itd.
Moj radni dan je bio prilicno ambiciozan: ustajanje u pet ujutru, odlazak na set, docekivanje hrane, prebrojavanje ekipe, pozurivanje onih koji se jos nisu razbudili, desna ruka asistenta rezije ciji je rezime vec bio podeblji. Sto je covek veci profesionalac to je mirniji i lepse se odnosi prema drugima. Pocetnici su uglavnom umisljeni i komplikuju.
Do rucka sam vec polu iscrpljena. Sigurno sam pretrcala jedno 5 kilometara. Mozak mi se vec gasi. Pocinje kisa. Samo je to jos trebalo. Dete glumac se zali na hladnocu.
Temperatura je naglo pala. Mi nemamo grejache sa ekipu. Pise na listi da trebaju ali ljudi koji su uzimali stvari sa liste, mislili su da nam nece trebati jer su vremenske prognoze bile sjajne. Dete glumac pocinje da bude isfrustrirano i gubi koncentraciju. Nije joj lako. Mala ima 9 godina, u kratkim rukavima je na 10 stepeni, plus kisa. Mokra je do gole koze. Obzirom da je vec clan SAG-a, unije za glumce, moramo da bude mnogo vise obazrivi jer jedan njen poziv uniji moze da zaustavi kompletno snimanje. Ubacim je moja kola, pustim grejanje i dam joj neku njenu igricu, modernu. Bez reci je igrala 20 minuta, dok je ta frustracija nije prosla. A onda je mala razvezla jezik.
Na radiju cujem kako glavna glumica trazi cebe jer je promrzla. Sada je vec 4 popodne. Sve hladnije i hladnije je. Grejaci nisu stigli jos. Za njih se putuje sat vremena minimum od nase lokacije. Reziser pravi 10minutnu pauzu. Mlad, simpatican i stidljiv Francuz, sav u Brberi i Polo Ralf Lorenu, prilazi i trazi mi cigaretu. Isfrustran je hladnocom i kisom. Moramo malu da otpustimo za danas a njena poslednja scena na dnevnom redu ne moze biti snimljena jer bismo probili rok za koriscenje dece u filmu.
Reziser panici, verbalno prebacujemo scenu od sutra za danas gde su stariji glumci. Postaje smireniji. Dajem mu ostatak pakle i upaljac a novu paklu cigareta za sebe vadim iz kola. Za upaljac cu da se grebem od drugih.
Odlazim u wc. Napokon. Pet minuta mirovanja! Taman sto sam usla i otkopcala farmerke, Majk, moja prva pomoc, pita gde sam. Odgovaram mu na privatnoj liniji, u kodu da sam u wc-u i da je u pitanju velika nuzda (postoji kod i za to…i mora da im se prijavi). On mi kaze da pozurim jer im hitno trebam. Strasno! Ne moze covek ni da dane dusom i posere se ko covek. Nista, pozurim, pretrcavam do stanice gde smo locirani. Odrzavamo sastanak kako da najprakticnije i najjeftinije presaltujemo scene od sutra za veceras i da organizujemo ostatak ekipe. Umesto u 10 uvece, zavrsicemo oko 12.
I niko se ne zali. Svi smo tu iz ljubavi prema filmu. Nije nam tesko ni u najgorem umoru. Razumemo se cuteci. Odlazim sa seta u pola tri ujutru. Sve je spremno za sutra. Tusiram sam se vrelom vodom, pokusavam da se bar malo ugrejem. I opustim. Osecam se uzasno premorenom. Odlazim u krevet i prvi put posle godina i godina koriscenja ne stavljam cepove u usi. Navijam mobilni, navijam radio i zovem recepciju hotela da me bude u pola pet. Dva sata spavanja. I na tome sam zahvalna sto imam.
I tako jos jedan.
Pa jos jedan…
Jos jedan….
Mustang
No comments:
Post a Comment