Zlatna Arena

Nekada glavni festival SFRJ nepresušni izvor letnjih priča i glamura, uvod za seriju ostalih festivala na kojima su deljene utešne nagrade danas uglavnom dobija kratke vesti samo ako domaći filmski delatnik dobije nagradicu na njemu.Glavni slavodobitnici su:

Zlatna Arena za reziju Branko Schmidt za film Ljudožder vegetarijanac., Velika Zlatna Arena za najbolji film Pismo ćaći redatelja Damira Čučića.

Olimpijada London

Uskoro pocinje. Oni ce se boriti za nas, mi cemo navijati za njih. Zabelezicemo poneku medalje i dramu na borilistima.

Elegantna neobavezna uniforama na otvaranju. Prva bronzana medalja strelci -Andrija Zlatic. Prvi nastup plivacke stafete sad pa ko zna kad.
Odlicno napeto takmicenje u plivanju, izvrstan Janik Anjel, tendencija vrlo mladih osvajacica zlatnih medalja. 
Stjepanovic finale 200 m delfin. Odlican 6. u finalu. Plivaci zavrsili sa 4. mestom Cavica.

Mucenje u kolektivnim sportovima. Nereseno sa najvecim rivalom u vaterpolou. Novak krci put ka medalji.
Medalja u streljastvu za Ivanu Maksimovic. Jedna olimpijska porodica.
Novak propustio i bronzu. Jedna propustena u streljastvu u poslednjem hitcu.
Zenski maraton po kisi.
I dalje lose u kolektivnim sportovima osim vaterpola.
Posle krajnje razocaravajuci nastupa. ispali i rukometasi i obe odbojkaske reprezentacije.

Na kraju veceras sa svetskim sampionima u vaterpolou za srebrnu medalju. Pa cemo morati sa Crnogoricma da se otimamo za bronzu. Jos jedna sansa u kanuu na 200 m.

Kad si Mandic ne treba ti ni puska da osvojis zlato. Milica je pobedila sve koje su do skoro bile bolje od nje i najcistije osvojil zlatnu medalju.

Cartouches gauloises

U filmu ima nekoliko kratkih epizoda sa francuskim šefom stanice u kojima on komentariše dečaku Aliju neizbežnost alžirske nezavisnosti sa kojom treba da se vrati i njegov otac. Naizgled sve se odigrava lagano iako je Ali, mali raznosac novina svakodnevno svedok najbrutalnijih dana francuske okupacije. Kao da čekanje i nečeg neumitnog nije muka sama za sebe, a kamo li sva neizvesnost očevog povratka izmešana sa nasiljem koje se odvija pred dečakovim očima i svakodnevno gubljenje drugova koji odlaze. Previše upeglano i čisto i za jedan naknadni sentimentalni pogled Mehdi Charefa ciji su roditelji napustili Alzir ubrzo posle nezavisnosti dok mnogi njegovi zemljace danas hrle u zemlju okupatora njihovim stopama. .

War Horse

Retki su filmovi koji izmame suze. Spilbergov epic fail je da plačete od muke. Film je nepravedno uskraćen za nekoliko Zlatnih malina koje su otišle za Sandlerov Jack and Jill.  Sigurno ne želite da budete u populaciji onih kojima se dopao.

Жить

Василий Сигарев nam u svom drugom filmu ne nudi utehu, kao i u životu u filmu posle tragedije nastupa košmar. Napuštanje imperijalne Moskve i Petrograda izlaže nas grubim slikama običnog siromašnog sveta i njihove najdublje patnje gde je vlast ili ravnodušni posmatrač ili ponekad uzročnik sve dublje i dublje nesreće. Podastro je pred nas sumornu rutinu svakodnevnog života kros niz slika dostojnih najvećih svetskih kolekcija bušeći nas i tragajući u nama za suštinom kao detlić u filmu. Za nekog gledaoca će napuštanje sale ili gašenje ekrana biti jedini izlaz. Svaka od tri priče je dovoljna da nas uznemiri i razbudi nam strahove i bitke detinjstva, sazrevanja i zrelog doba. Očekujemo buđenje iz sna samo sluteći kraj priča. Ne daje nam puno nade da postoji pročišćenje u umetnosti, a sa tim i u životu. Na kraju posle gubitaka sve dolazi na svoje novo mesto i život se nastavlja teskoban kao i pre. Sumorno i uzvišenost u istom kadru. Tuga je neizlečiva. Neko uspe da umakne očaju i da nastavi da živi neko ne.  

Rear Window

L. B. Jeff Jeffries, fotoreporter, na zadatku je doživeo težak prelom noge. Prisiljen je da boravi u ograničenom prostoru i da zavisi od drugih. Od smrti od dosade između poseta devojke Lise i medicinske sestre Stelle spasava ga voajerizam. Dvorište u običnom stambenom bloku u Greenwich Villageu pruža obilje skrivenih uzbuđenja. Potrebno je vreme da druge uveri u svoje sumnje u zločin koji se možda odigrao u stanu preko puta, u kojem živi trgovački putnik sa ženom. Gledaoce je režiser kroz subjektiven kadrove uverio u to, tako da doživljavamo svu njegovu nemoć i razočarenje kada devojka i prijatelj policajac sumnjaju u njegovu priču. Devojka prva popušta i pridružuje mu se u praćenju osumnjičenog useljavajući se sa svilenom spavaćicom kod njega, a prijatelj sprovodi uporno, ali po zakonu istragu koja ne daje rezultate. Dok zavirujemo u stanove drugih stanovnika dvorišta ređaju se slojevi i žanrovi zapleta do dramatičnog raspleta posle koga Jeffries ostaje u potpunoj nadležnosti svoje devojke. 

Vazduh i voda

 Noise

Može li se naslikati trenutak, razbijena kap, zamagljeno staklo, vlažnost obrva, treptaj vlažnog toplog mesa, udisaj, izdisaj, odsjaj vode, danas, kada je digitalna fotografija dosegla razmere savršenstva u prikazu ultra-hiper-realizma?

 Fragment

Može li se kroz realističnost izraza dosegnuti, ili bar pokušati da se dosegne, ono nedodirljivo, apstraktno, nedokučivo, tajanstveno, ljudsko?

Može li se, slikarskom četkicom, vizualzovati misao,  tajanstveno magnovenje pred pokret?

Ako može neka fotografija biti toliko lepa da bude poređena sa slikarskim platnom, šta onda reći o slikarskom platnu koje prevazilazi lepotu savršene fotografije? 

 Liquid

Može se reći jedno ime: Alyssa Monks.

Umesto manijakalnog nastojanja da se hiperealistickim slikarskim potezom geometrijski približi savršenstvu izraza, i stvarajući time od plemenite umetnosti reportažu, dovoljno je preseliti se u paralelni svet i ukrstiti maštu sa percepcijom stvarnosti. Dobijamo remek-delo.

http://alyssamonks.com

kaliopa

Happy people

A Year In The Taiga  je dokumentarni film kakav ne srećete na mnogobrojnim dokumentarnim TV kanalima. Život u jednom ciklusu prirode stanovnika sela Bakhatia na obali reke Jenisej koja izvire u Mongoliji i nosi vodu sa Bajkala dajući snagu ruskoj teškoj industriji i dragoceni put stanovnicima sela.

Za Božić je reka široka bela magistrla kojom motornim sankama traperi na kratko odlaze do svojih porodica i kada na licima trapera možemo zaista videti sreću. Ostatak filma posvećen je promenama u prirodi i jednostavnim ritualima i postupcima kojim ova zajednica obezbeđuje sve neophodno za život bez velikih supermarketa nadohvat ruke. Produkcija Wernera Herzoga.
 

The Fourth Portrait (第四張畫)

Chung Mong-honova priča o desetogodišnjem dečaku Xiang koji odrasta u siromaštvu, porodičnom rasulu i odustvu ljubavi bila bi mnogo depresivnija za gledaoce da nema predivne fotografije Nagao Nakashime. Za razliku od gledaoca Xiangu bizarna prijateljstva koja sklapa pomažu da bar malo prebrodi nedostatak pažnje i emocija u kući. Jedini koji obraćaju pažnju na njega su školski domar u staroj školi i učiteljica u novoj i dijalozi sa njima su najtopliji deo priče.

Reziser (mojih) snova

Ovo je samo jedna javna intimna ispovest. Ovo je beg iz realnosti u san, mada tek u tom begu shvatam da je san taj od kojeg valja bezati u realnost.

Moj Pikaso filmskog platna zna sve o meni. Rastavlja me na delove i sastavlja po svojoj volji, i ipak se prepoznajem. Boji me u plavo i u crveno, pusta me da lebdim kroz sablasni smeh, bojeci se za me i cekajuci me na kraju puta sa soljom tople kafe i parcetom vruce slatke pite. Smesi mi se, voli me, kroz moje strahove upoznaje me sa stvarnoscu.

Slican mi je, imamo slicne strepnje i vizije, slican nacin na koji posmatramo svet, slican smisao za igru. S druge strane, ume da me iznenadi, da me saceka iza coska s necim o cemu nisam ni slutila da postoji, i tek kad desifrujem njegovu poruku, shvatim da mi je zapravo govorio o meni. Tad ga mrzim, kao sto se nekad mrzi svoje drugo ja.

Spontan je.  On nosi u sebi svoje filmove i gradi ih i razgradjuje sve do savrsenstva.

“Draga, otisao sam da snimam film!” - glasile su redovne porukice na ceduljicama za njegovu zenu.

Oduvek opsednut mravima, kapima, psima i Bobom. I lepim zenama.

Kroz svaki ce njegov film tajanstveno vijugati kapljica carobne tecnosti: vode. Ona je dah ove planete, ona je izvor zivota, ona je rusilac, ona je mikrokosmos.  Uslov zbivanja, i mera vremena. 

On sa mnom zbija sale i ne zanima ga mnogo da li ja to razumem. Na meni je da ga prihvatim ili odbijem. Svojstveno slobodnoj dusi, on deluje po svom opredeljenju, a ko ga razume, uvidja da su sve njegove dileme razasute po njegovim delima i da nam pruza priliku da zajedno tragamo za sustinom iza privida. Nista nije onako kako izgleda, samo je tesko za to naci dokaz.

Kroz njegove oniricne vizije marsiraju bizarni likovi. On cak ima i celu seriju posvecenu Zecevima. Ko zeli, neka lupa glavu o skrivenim znacenjima, onih ociglednih je vec sasvim dovoljan broj da  dobrovoljnom davaocu paznje i strpljenja podari trenutke ciste metafizike. Svakom se dogodilo da usni nekog ili nesto sto ce ga trgnuti iz Hipnosovog narucja da uzdrhti u uzasu olaksanja. To se dogadja kroz njegove filmove. Nikada nije posegnuo za predimenzioniranim filmskim efektima, nikad nije eksplicitno napravio horror film. Cak i  njegov dugometrazni prvenac, Eraserhead, zapravo celu svoju jezovitost bazira na strahu od stvaranja. U njegovim filmovima sve je sareno obojeno, decje veselo, naivno, lepo. Pa ipak, iza svakog ugla iscekujemo zlokobni smeh koji nas odvlaci u najmracnije paklene tamnice nasih skrivenih intimnih horora. On ce premostiti jaz izmedju sna i jave i smejace nam se u brk dok mi drhtimo zbog iluzije. Tek onda kada nas natera da prepoznamo i priznamo ono duboko potisnuto i skriveno, a koje redovno isplivava kroz nase snove i podseca nas da postoji, tek tada mozemo slatko da se smejemo s njim i da prihvatimo srdacno ponudjenu solju kafe.

kaliopa