Reziser (mojih) snova

Ovo je samo jedna javna intimna ispovest. Ovo je beg iz realnosti u san, mada tek u tom begu shvatam da je san taj od kojeg valja bezati u realnost.

Moj Pikaso filmskog platna zna sve o meni. Rastavlja me na delove i sastavlja po svojoj volji, i ipak se prepoznajem. Boji me u plavo i u crveno, pusta me da lebdim kroz sablasni smeh, bojeci se za me i cekajuci me na kraju puta sa soljom tople kafe i parcetom vruce slatke pite. Smesi mi se, voli me, kroz moje strahove upoznaje me sa stvarnoscu.

Slican mi je, imamo slicne strepnje i vizije, slican nacin na koji posmatramo svet, slican smisao za igru. S druge strane, ume da me iznenadi, da me saceka iza coska s necim o cemu nisam ni slutila da postoji, i tek kad desifrujem njegovu poruku, shvatim da mi je zapravo govorio o meni. Tad ga mrzim, kao sto se nekad mrzi svoje drugo ja.

Spontan je.  On nosi u sebi svoje filmove i gradi ih i razgradjuje sve do savrsenstva.

“Draga, otisao sam da snimam film!” - glasile su redovne porukice na ceduljicama za njegovu zenu.

Oduvek opsednut mravima, kapima, psima i Bobom. I lepim zenama.

Kroz svaki ce njegov film tajanstveno vijugati kapljica carobne tecnosti: vode. Ona je dah ove planete, ona je izvor zivota, ona je rusilac, ona je mikrokosmos.  Uslov zbivanja, i mera vremena. 

On sa mnom zbija sale i ne zanima ga mnogo da li ja to razumem. Na meni je da ga prihvatim ili odbijem. Svojstveno slobodnoj dusi, on deluje po svom opredeljenju, a ko ga razume, uvidja da su sve njegove dileme razasute po njegovim delima i da nam pruza priliku da zajedno tragamo za sustinom iza privida. Nista nije onako kako izgleda, samo je tesko za to naci dokaz.

Kroz njegove oniricne vizije marsiraju bizarni likovi. On cak ima i celu seriju posvecenu Zecevima. Ko zeli, neka lupa glavu o skrivenim znacenjima, onih ociglednih je vec sasvim dovoljan broj da  dobrovoljnom davaocu paznje i strpljenja podari trenutke ciste metafizike. Svakom se dogodilo da usni nekog ili nesto sto ce ga trgnuti iz Hipnosovog narucja da uzdrhti u uzasu olaksanja. To se dogadja kroz njegove filmove. Nikada nije posegnuo za predimenzioniranim filmskim efektima, nikad nije eksplicitno napravio horror film. Cak i  njegov dugometrazni prvenac, Eraserhead, zapravo celu svoju jezovitost bazira na strahu od stvaranja. U njegovim filmovima sve je sareno obojeno, decje veselo, naivno, lepo. Pa ipak, iza svakog ugla iscekujemo zlokobni smeh koji nas odvlaci u najmracnije paklene tamnice nasih skrivenih intimnih horora. On ce premostiti jaz izmedju sna i jave i smejace nam se u brk dok mi drhtimo zbog iluzije. Tek onda kada nas natera da prepoznamo i priznamo ono duboko potisnuto i skriveno, a koje redovno isplivava kroz nase snove i podseca nas da postoji, tek tada mozemo slatko da se smejemo s njim i da prihvatimo srdacno ponudjenu solju kafe.

kaliopa